Žensko pašče koje je volelo vozove

Posle dugo godina opet sedam u Beovoz. A on isti. Nazire se ona stara plava ili barem znam da postoji ispod tona grafita svih boja i stilova. Škripe ona vrata podjednako, mada ipak možda sad malo tiše. Sedišta su drugačija, tapacirana, autobuska. Ljudi više-manje isti. Moda im se u tragovima promenila, ali su to isti oni. Poznajem ih.

Dugo se nisam vozila Beovozom do trenutka kad sam bila primorana da putujem ovim vidom gradskog saobraćajnog zbog posla.

A kako se samo nekad krstarilo…

Između treće i sedme godine svakodnevno sam putovala sa majkom od Tošinog bunara do Autokomande gde je ona radila, a mene ‘preuzimale’ dede i babe. Sećam se i danas uzbuđenja, neopisivog entuzijazma i pitanja koje se stalno vrzma po glavi “Šta će danas da se desi?”. Detetu tog uzrasta je sve premija, svaki novi dan, svaki izlazak u parkić, svako novo poznanstvo. Voz polako kreće, jednolično prelazi jedan po jedan prag i ispušta dobro poznati smirujući zvuk koji je suprotno proporcionalno oslikavao stanje u mom malom organizmu. Gega se voz, malo desno, pa opet isto tako malo levo i stanice ostaju za nama. Škripa kočnica kod poslednje, na Karađorđevom parku, melem su za moje uši. Cičim i ja i izlazimo u susret novom divnom detinjem i večito prolećnom danu.

Imala sam dečka koji je živeo u Pančevu. Koliko nisam trpela tu razdaljinu, toliko sam bila zaljubljena, pa se nisam bunila. I posle dugotrajnog odlaganja, ipak se složih da posetim taj grad ali vozom. Autobusima je bilo skoro pa nemoguće stići, što zbog višesatnog putovanja, što zbog karata. Pančevac – žargonski naziv za voz na trasi Batajnica – Pančevo (ne samo za most!) je bio idealno rešenje… ili nužno zlo. Dva mosta, četiri podzemne stanice, vojnici, radnici na građevini, studentarija, svet u malom. Put je dug, često se tapka u mestu dok prođe onaj što je zapeo iz suprotnog pravca na Pančevačkom mostu, ali je zato slađe kad se čeka. Pogled sa mostova, zapaljena cigara između kupea, blago rečeno čudni modeli naplate karata i stigne se nekako. Opet tenzija raste svakim pragom, opet pozitivna trema u grudima, opet voz koči, a on mi maše…

Na fakultetu se nisam razdvajala od jedne valjevke. Budući da je ona svako malo morala da odlazi u rodno mesto, da poseti svoje ili odnese odeću da majka opere ili da uzme još koju kintu, neretko smo išle zajedno. Tada sam otkrila dve skoro krucijalne stvari: Beovoz vozi do Valjeva pod jedan i pod dva – valjevske kafane su bile troduplo jeftinije od beogradskih, a podjednako dobre. Uvek smo išle kasno uveče oko 10, 11. U vozu nigde nikoga, samo po neka neonka gori, a obavezno jedna trepće kao u Eminemovim spotovima. Prazan kupe, nas dve odvrnemo muziku, pevamo i pijemo neko pivo i taksativno razrađujemo veze i vezice jedne, pa druge, onda tračarimo malo po fakultetu, onda smišljamo šta ćemo tu noć da obučemo i gde ćemo da izađemo, a potajno u sebi razmišljamo koga ćemo da zovemo u sitne sate. Majstor vozi kao na takmičenju, a nas dve se smejemo ko trinaestogodišnje šiparice i jezdimo sa sve onim vozom kroz noć.

Danas, taj Beovoz je drugačiji. Nema više tenzije, sreće, smeha i neizdrži. Voz me danas vozi na posao sa ljudima koje isto vozi na posao. On me vozi i sa posla sa bezbroj njih kojima se takođe završilo radno vreme. Truckanje i geganje hrani moju ravnodušnost, a škripa kočnica ne iziskuje širok osmeh već dubok uzdah i nastavak puta u sredovečno popodne.

A onda opet razmislim, možda mi je samo jedan od takvih dana…

Žensko pašče koje je volelo vozove

Moja poplavna priča

Vanredno stanje zahteva izvanredne ljude

Šabac – 16-17.05.2014.

Nakon radnog vremena dogovorili smo se da se zaputimo u Šabac. Ceo taj dan sam slušala radioamatere kako izveštavaju o Obrenovcu i nisam mogla samo da sedim. Drugari koji su krenuli u Šabac su mi javili da idu samo muškarci. Posle nekog vremena me je kontaktirao MUP (jer sam ostavila svoj broj kao dobrovoljac ranije tokom dana) i ljubazna gospođa mi je objasnila da je potrebno što više ljudi, bilo muško bilo žensko. Imala sam taman toliko vremena da obiđem kineske prodavnice i kupim gumenjake. Tako da sam krenula i ja.

Na parkingu ispred Sava Centra je bilo more ljudi (loš izbor reči). Prepuni autobusi ‘Laste’ su prolazili pored nas, a mi nismo znali gde se pune. Čekali smo zajedno sa drugima sigurno još 30 do 45 minuta. Pošto je bilo skoro nemoguće ući u autobus na tom mestu, zaputili smo se ka isključenju sa autoputa kod Gazele odakle smo videli da autobusi dolaze. Momci su se isprečili kad je dolazio jedan bus. Vozač, mladić, je odbijao da nam otvori vrata na tom mestu, međutim nakon 5 minuta smo ga ‘odobrovoljili’ i ušli smo unutra. Kasnije su ga neki putnici mračili da ih doda na Fejsu.

Autobus prepun muškaraca i… ja. Idu malo vesti sa radija, a malo majstor opiči klasiku. Dakle ‘Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine’. Pola ozbiljna lica, a malo onih što uveseljavaju ove prve.

  • Je l zna neko dobru kafanu u Šapcu kad natovarimo one vreće da odemo da popijemo koju?
  • Što je onako puno ljudi došlo? Mora da su studenti iz Šapca što studiraju u Bg-u krenuli gajbi.

I tako nam prođe put. Prelazimo most na Savi i gledamo u onu dole vodu. Niko ne zna da oceni, ne čini nam se alarmantno. Negde na sredini reke na površini vode uviđamo vrhove drveća. Tad smo skapirali kol’ko je sati.

Istovaruju nas kod Interex-a gde nas čeka već velika količina ljudi. Našli neke drugare koji nam kažu da moramo prvo da sačekamo sve autobuse iz Bg-a, pa onda nekog iz MUP-a ili vojske. Sipi ona kiša, hladno, mrak, entuzijazam opada, mi čekamo i dalje.

Prođe još tu neko vreme i mi odlučimo da barem uđemo u one parkirane autobuse kako ne bi kisnuli bezveze. Čujemo sa svih strana razne ‘informacije’. Te treba da se čeka do 3 ujutru da dođu lopate, te nema peska, te nema ni potrebe da budemo tu i da će nas vratiti odmah kući.

Odjednom, vozač upali motor i pokrenu autobus. Nemamo pojma gde idemo. Neki momci iza koji su malo popili (na celom putu ih je bilo po malo, ali ne u količini koja je ispredavana posle po društvenim mrežama) se dernjaju na vozača ‘Gde nas vodite? Alooo?’. Vozikamo se mi tamo (ubeđena sam da smo dva, tri puta prošli iste puteve) i na kraju nas čovek doveze do Drenovca (videli na tabli, pojma nemamo šta je i gde je to). Zaustavio se autobus i čovek nam kaže da je to krajnja tačka do koje on ide i da ne može da nas odveze još napred i da sačekamo nekoga (vojska, policija). Mi izašli napolje i krenuli ka napred gde ćemo kasnije saznati da se na 5km odatle nalazi mesto koje se brani.

Pešačenje u novim gumenim čizmama je PAKAO! Pogotovo toliko dugo.

Bilo je par grupica ljudi koji su krenuli sa nama, dok su ostali ostali u autobusima ili ispred. Mrkli mrak, kišica, na svakih 200 metara entuzijazam opada za po 10%, a na njegovo mesto dolazi bes na ‘tamo neke’ koji se nisu dovoljno dobro izorganizovali i omogućili ljudima da lepo pomognu kad već ‘oće.

Bog zna kako posle čini mi se zilion godina dođemo mi na tu branu (mislim da nas je neki autobus našao i vozio možda 1km). U putu smo sretali jako puno ljudi koji idu u suprotnu stranu sa rečima da nema porebe da idemo ili da se brana već izlila ili da ima da se ide još 10km pa su oni odustali. Mi, međutim, nismo. I bili smo u pravu.

Puno ljudi, ali ne dovoljno momaka koji bi išli u lanac. Dosta onih koji su tu već nekoliko sati i koji ne mogu više fizički da izdrže. Moja pomoć se oličavala u spremanju i vezivanju džakova. Divni ljudi mi nisu dopustili slučajno da podignem bilo šta.

Problem je bila voda za piće. Nije je bilo uopšte. Mi smo doneli jednu flašu, pa su je svi podelili. Moji momci su otišli u lanac u ono blatište sa džakovima navučenim na noge (pošto su bili toliko pametni da dođu u patikama). Moje zaduženje je bilo na samom početku lanca i ja i ostali oko mene smo radili brzo jer su dolazili kamioni sa peskom još brže.

U tom radu je bilo raznih situacija. Dva drugara se dovikuju, a ima sigurno između 20 metara ispunjenih ljudima koji glagolje:

  • Matoriiii, kažu da smo gotovi
  • Odakleeee ti tooo?
  • Pričao sam sa murijoooom
  • S kim? Sa Vulinoooom?
  • Vulin je na Kosovu eeeej
  • Niiiije na Kooosovu, sad ima svoje ministarstvoooo

A ljudi crkoše od smeha.

Onda se stvorio neki klinac koji počinje da paniči da ‘njegovi kontaksti sa rts-a’ su ga zvali i rekli da je brana popustila. Ostali mu objašnjavaju da je to nemoguće jer stojimo na licu mesta, međutim jok. Čovek insistira da je tako i počinje da se vraća ka autobusima.

Oko  5 ujutru su svi radovi završeni i Diković je preko svojih ljudi poručio da nema potrebe više dizati branu.

Povratak, opet milion kilometara. Opet puni autobusi prolaze, a mi nemamo mesta nigde. Opet smo mi zaustavili neki bus koji je vozio samo do Šapca, međutim momci su ga ‘ubedili’ da ipak vozi do Bg-a. Na tom putu smo imali i zastoj. Grupica dobrovoljaca je zaustavila saobraćaj u obe trake jer niko nije hteo da ih vozi do Šapca. Kasnije su pričali da su u suštini zaustavili vozilo gde je bio Diković i on im je rekao da nastave da zaustavljaju sve autobuse dok se svi ne ‘potrpaju’. Tako je i bilo. Svaki autobus je primio još po 5 do 10 putnika (stojećih) i nastavili smo put. Kasnije nas zaustavili neki drugi dobrovoljci kojima je trebalo još 20ak ljudi za neki istovar ili tako nešto, pa su dvadesetorica izašli, a mi ostali krenuli nazad.

Došli smo kući oko 9.

  • Slagali smo se da smo mogli barem još 3 sata duže da radimo.
  • Organizacija nije bila na nivou, ali razumemo frku.
  • Upoznali smo divne studente iz Mladenovca koji su došli prvo do SC-a, pa onda do Šapca.
  • Nabasala sam na kolegu sa fakulteta (FPN) koji je takođe nešto kasnije zaustavio autobus i uspeo da sa svoja dva druga uđe unutra i dođe do BG-a.
  • Videla sam čoveka kako ga nose dvojica jer je bio mortus pijan i to pored brane.
  • Bilo nam je žao kad su ljudi zamolili da se malo manje peska kako bi preumorni dobrovoljci mogli ipak i dalje da ga prebacuju vreće.
  • Muškarci su se ojeli.
  • Upalu mišića smo svi dobili.
  • Sa pripadnicima vojske i policije se konverzacija odvijala minimum na ravnopravnom, a najčešće na prijateljskom nivou.
  • Svi u povratku su bili mirni.
  • Drago nam je bilo što smo pomogli koliko toliko.

U subotu sam išla na Makiš, a momci u Kupinovo. U nedelju smo volontirali u gerontološkom centru na Bežanijskoj Kosi malo pa nas vratili. Momci i dalje idu uveče gde treba. Makiš, Kupinovo, Kej, Gazela, volontiranje na Marakani, Areni…

Svi koji su pomogli na bilo koji način treba da budu ponosni i treba celo društvo da im bude zahvalno. I ovi sa ovih sajtova poplave, nestali.rs i poznati što ritvituju važne informacije i ugostitelji što doteraju koji sendvič volonterima na nasipima i neverovatni novinari Pinka što im podočnjaci rastu iz sata u sat, a spasioci se prvo podrazumevaju i veliko im hvala.

Meni je srce puno zbog nekih mojih ljudi koji su sitnim pobedama nesvesno terali i druge da se uključe:

  • Tu je par divnih mojih drugarica koje se upiru da spasu svakog ljubimca iz Obrenovca.
  • Moja baba što je išla da kupi lekove za srce i pritisak i obilazila prihvatilišta onako stara dok joj nisu prihvatili na DIF-u.
  • Moj mali brat koji je sa drugarima išao da pakuje vreće na Keju, ali pošto nije bilo potrebno, otišli su u Halu sportova na Novom Bg-u da razgovaraju i pomognu ugroženima iz Obrenovca.
  • I ove moje Delije iz kraja što su išle ispred JNA da istovaruju šlepere humanitarne pomoći.
  • I mediji što su objavili priču o istim tim Delijama sa Bežanijske Kose što su uz pomoć meštana odbranili Kupinovo, Ašanju i Progar kad niko nije obraćao pažnju na ta mesta.
  • I Tijana što je bila jedna od malobrojnih žena sa mnom u Šapcu one noći.
  • I Ugrenović što je humanitarnim stand-up-om pomogao na svoj način.
  • I moja koleginica Vesna koja je sa drugim mamama prala stvari za bebe i decu i nosila u prihvatilišta.
  • I moja druga koleginica Nevena koja je sa svojim glumcima igrala predstave za obrenovačku decu.
  • I Anja dobrovoljka Crvenog Krsta sa kojom sam uspela da napunim 2 volonterske smene u Areni.
  • I komšija frizer Dušan što je organizovao akciju šišanja za pomoć ugroženima u Delta City-ju i Ušću.
  • I Sanji koja je pobegla sa posla sa mnom da odnesemo našu skromnu donaciju od ljudi iz Grupovine u Resavsku 28.
  • I taksisti Vladi iz Naxis-a koji nas je do te iste Resavske besplatno vozio.
  • I drugaru Tadeju koji koordinira štab u REX-u i sa kojim (i dalje bezuspešno) pokušavam da organizujem autobus za Krupanj.
  • I ludom Kristijanu koji se telefonom čuje sa momcima iz mog kraja kako bi što pre stigli i pomogli ljudima u Kostolcu, Svilajncu, Palanci, Šapcu…
  • I mom Marku vatrogascu iz Paraćina što nije spavao i jedva jeo tri dana kako bi spašavao ljude u okolnim mestima.
  • I drugarima i drugaricama kolegama iz inostranstva što su apelovali i i dalje apeluju na sve strane.
  • I momčine iz Laćarka što su branili nekoliko noći to mestašce kod Mitrovice.
  • I moji krizni štabovci sa FPN-a koji svako na svoj način apeluje, volontira, učestvuje, a najviše piše o ljudima.
  • I Ivaničinom tati što je u sred noći vozio Jovanu, Ivanicu i mene na Makiš.
  • I Glavonji što svoje defektologe alarmira i tera da idu u prihvatilišta.
  • I mom Debelom koji bez odmora evo već 6 dana, onako blatnjav i štrokav pita da l treba još negde.
  • I svima poznatim i nepoznatim na fejsu i tviteru koji nude pomoć, dele informacije i koliko-toliko koordiniraju beskonačno ljudstvo koje silno želi da pomogne.

Meni je srce puno.

#ZaSrbiju, a politika nek sačeka!

Moja poplavna priča