Žensko pašče koje je volelo vozove

Posle dugo godina opet sedam u Beovoz. A on isti. Nazire se ona stara plava ili barem znam da postoji ispod tona grafita svih boja i stilova. Škripe ona vrata podjednako, mada ipak možda sad malo tiše. Sedišta su drugačija, tapacirana, autobuska. Ljudi više-manje isti. Moda im se u tragovima promenila, ali su to isti oni. Poznajem ih.

Dugo se nisam vozila Beovozom do trenutka kad sam bila primorana da putujem ovim vidom gradskog saobraćajnog zbog posla.

A kako se samo nekad krstarilo…

Između treće i sedme godine svakodnevno sam putovala sa majkom od Tošinog bunara do Autokomande gde je ona radila, a mene ‘preuzimale’ dede i babe. Sećam se i danas uzbuđenja, neopisivog entuzijazma i pitanja koje se stalno vrzma po glavi “Šta će danas da se desi?”. Detetu tog uzrasta je sve premija, svaki novi dan, svaki izlazak u parkić, svako novo poznanstvo. Voz polako kreće, jednolično prelazi jedan po jedan prag i ispušta dobro poznati smirujući zvuk koji je suprotno proporcionalno oslikavao stanje u mom malom organizmu. Gega se voz, malo desno, pa opet isto tako malo levo i stanice ostaju za nama. Škripa kočnica kod poslednje, na Karađorđevom parku, melem su za moje uši. Cičim i ja i izlazimo u susret novom divnom detinjem i večito prolećnom danu.

Imala sam dečka koji je živeo u Pančevu. Koliko nisam trpela tu razdaljinu, toliko sam bila zaljubljena, pa se nisam bunila. I posle dugotrajnog odlaganja, ipak se složih da posetim taj grad ali vozom. Autobusima je bilo skoro pa nemoguće stići, što zbog višesatnog putovanja, što zbog karata. Pančevac – žargonski naziv za voz na trasi Batajnica – Pančevo (ne samo za most!) je bio idealno rešenje… ili nužno zlo. Dva mosta, četiri podzemne stanice, vojnici, radnici na građevini, studentarija, svet u malom. Put je dug, često se tapka u mestu dok prođe onaj što je zapeo iz suprotnog pravca na Pančevačkom mostu, ali je zato slađe kad se čeka. Pogled sa mostova, zapaljena cigara između kupea, blago rečeno čudni modeli naplate karata i stigne se nekako. Opet tenzija raste svakim pragom, opet pozitivna trema u grudima, opet voz koči, a on mi maše…

Na fakultetu se nisam razdvajala od jedne valjevke. Budući da je ona svako malo morala da odlazi u rodno mesto, da poseti svoje ili odnese odeću da majka opere ili da uzme još koju kintu, neretko smo išle zajedno. Tada sam otkrila dve skoro krucijalne stvari: Beovoz vozi do Valjeva pod jedan i pod dva – valjevske kafane su bile troduplo jeftinije od beogradskih, a podjednako dobre. Uvek smo išle kasno uveče oko 10, 11. U vozu nigde nikoga, samo po neka neonka gori, a obavezno jedna trepće kao u Eminemovim spotovima. Prazan kupe, nas dve odvrnemo muziku, pevamo i pijemo neko pivo i taksativno razrađujemo veze i vezice jedne, pa druge, onda tračarimo malo po fakultetu, onda smišljamo šta ćemo tu noć da obučemo i gde ćemo da izađemo, a potajno u sebi razmišljamo koga ćemo da zovemo u sitne sate. Majstor vozi kao na takmičenju, a nas dve se smejemo ko trinaestogodišnje šiparice i jezdimo sa sve onim vozom kroz noć.

Danas, taj Beovoz je drugačiji. Nema više tenzije, sreće, smeha i neizdrži. Voz me danas vozi na posao sa ljudima koje isto vozi na posao. On me vozi i sa posla sa bezbroj njih kojima se takođe završilo radno vreme. Truckanje i geganje hrani moju ravnodušnost, a škripa kočnica ne iziskuje širok osmeh već dubok uzdah i nastavak puta u sredovečno popodne.

A onda opet razmislim, možda mi je samo jedan od takvih dana…

Advertisements
Žensko pašče koje je volelo vozove

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s