Splačine

Odrasli smo u teško vreme. I došlo je potom, ako ne teže, onda drugačije teško. Razvili smo odbrambeni mehanizam u vidu pričanja viceva, crnohumorističkih filmova i prkosa. I malo nam je lakše. Zafrkavamo se sami sa sobom, sa Evropom i svetom. Malo više oni sa nama, nego mi sa njima, ali važno da je zafrkancija u pitanju. Jedinstveni smo po tome.

Međutim, neke stvari ne bi trebalo da budu ublažene humorom. Na neke stvari treba da budemo stravično ljuti i da celom svetu to i kažemo. Diplomatski, ali direktno. Ne smemo sami sebi postavljati nogu žmureći na jedno oko, dok drugim tražimo blažu i međunarodno prihvatljiviju alternativu. Ne možemo trošiti više vremena i energije na ćošak podruma gde se nakupila vlaga, nego na sistematično sužavanje naših pregradnih zidova dok nas ne prignječe toliko da nam izbiju vazduh iz pluća.

Danas su i mali i veliki i u kući i u prevozu i na poslu akcenat stavili na sinoćni upad u prenos RTS-a, skoro pa potpuno isključivši skandaloznu provokaciju upućenu njima samima, odnosno svima nama.

Odeljenski nas grubijan, miljenik učiteljice, od početka školske godine gađa žvakama, čupa za kosu i tužaka, a mi pomirujući se sa sudbinom, na našim smartfonovima besumučno udaramo thumbs up na izblamiranu Zorannah, tenkovske slike ispod Brankovog i vintage retro motivational tolerance quotes. I držimo palčeve da se okomi na nekog drugog.

Ostaje mi gorak ukus u ustima posle, sada već legendarne utakmice za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo između Srbije i Albanije. Gorko, jer nećemo da svi u glas nekome negde kažemo koliko sve to nije u redu. Da kažemo da nam malo fali. Da kažemo da nećemo više to da trpimo.

Ali ipak hoćemo. Sve što nam budu servirali, ima da trpimo i da tražimo još. I biće nam muka i želudac će da se buni, ali ćemo s knedlom u grlu ipak gutati. I organizam će od jeda sam sebe da grize dok ne postanemo samo ljuske od ljudi. A onda nam neće više biti ništa. Ni najmanji lahor nas neće zaobići i prebacivaće nas kako koji stigne na druga mesta gde ćemo već biti spremni da gutamo to drugo nešto. Dok potpuno ne zaboravimo na ono ‘naše’ i postanemo klonovi ostalih svetskih ljuspica.

Što se mene tiče, odbijaću da jedem ili ću povraćati. Ali se nešto brinem za vas.

Advertisements
Splačine

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s