O zelenim očima

Imao je bistre oči. Jedno malo zelenije od drugog. Specifične, za pamćenje. Gledao je na svet oko sebe pošteno, dečje. Nekim danima je imao nekog svog. Nekim danima su ga njegovi ostavljali. Većinu vremena je imao samo sebe. Ipak, naučio je na samoću. Usamljenost se retko javljala.

Punim plućima je u najranijem uzrastu uživao u prirodi, travkama, prašnjavim puteljcima i letnjem vazduhu ispunjenim sunčevim zracima. Porodica mu je bila prosta, ali brižna. Svakoga dana je išao za korak dalje od poznatog drveta, livade i potoka. Dani su prolazili, a on se mirio sa činjenicom da je ipak to sve od sveta što će videti.

Sledećeg trenutka je bio u starim, rđajućim kolima koja su hitala prema obližnjem gradu, a odatle ko zna kud. Njegovi su prinudno promenili mesto boravka ni ne pitavši ga za mišljenje. Ipak, žudeo je da vidi sve što se kroz blago otvoren prozor moglo videti.

Grad. Drugačija prašina. Ulica. Drugi, njemu slični, a ipak miljama različiti. Porodicu je sve manje viđao, a nedostatak njene nežnosti je osećao kao osip po celom telu. Noći su bile hladne. Njegov organizam naučen na toplo i sigurno, sada je osećao neke čudne bakterije kako se sve dublje uvlače u mišiće i kosti. Život je polako ostajao negde za njim. Pravio mesta preživljavanju.

Za trenutak je ostario i osedeo. Vukao se prljavim sokacima od jutra do večeri. Neugledan i vidno bolestan, kod prolaznika je iziskivao samo neodobravanje, nerazumevanje i tek po koji pogled sažaljenja. Kad su mu neke dobre pekarske ili ugostiteljske duše pružale nešto hrane, jeo je instiktivno. Nije osećao glad.

O zelenim očima

Slika preuzeta sa http://wallpapertodays.com/

Nekim danima se osećao bolje, pa je uporno pokušavao nekome, bilo kome da objasni kako mu je potrebna pomoć. Ponos je osećao samo prilikom susreta sa sličnim beskućnicima kojima je sjaj iz očiju već isčilila. Nije bio isti kao oni. On je nekad imao nekog. Nekad je taj neko brinuo o njemu. Oni su se podrugljivo cerili terajući ga da pogleda oko sebe. Slika porodice pred očima.

Postao je agresivan. Tukao se s kim je stigao. I njega su tukli. Krao je. Više nije to bilo samo iz nemaštine, već i iz besa. Svet je izgubio boje i postao mračno mesto gde postoje samo neprijatelji. Svake noći je željno čekao to konačno crnilo i beskraj u kom je postojalo sve osim te muke koju je osećao.

Jednog dana je rešio da ode. Jednostavno da pobegne odatle. Uspeo je da pređe nekoliko stotina metara kada su mu noge otkazale. Čvrsto je zatvorio oči i sa preplašenim lupajućim srcem u grudima utonuo u tišinu.

Iznad njega se nadvila ona. Imala je blag pogled i nežne ruke. Spremila mu je da jede. Zazirući se pomerio u stranu i nakon nekoliko trenutaka navalio na hranljiv obrok. Stomak mu je bio zahvalan, a drhtavicu je obuzdavala toplina majušne sobe. Sati su se pretvorili u dane, dani u nedelje, a narednog meseca mu je pronašla porodicu. Sačinjavala se od drugih ljudi, ali je to bila ista ona. Prosta, ali brižna.

Imao je bistre oči. Jedno malo zelenije od drugog. Oči koje su se, ispunjene ljubavlju, poslednji put zatvorile uz umoran, ali srećan lavež.

Za Sanju, koja se brine o svim lutajućim psećim očima.

O zelenim očima

O domaćoj hrani

Baba ima samo dve kravice. Jedna je lepa i u punoj snazi. Druga je matora i spora. Obe imaju ravne dugačke trepavice. Lenjo grickaju travu na obližnjoj livadici. Ona ih posmatra kroz prozor trošne usamljene kuće. Vreme im je da se vrate u štalu. Izlazi, govori im nešto hrapavim, nekada lepim glasom. Šapuće i kikoće se. Kravice se sporo vraćaju kući. Jedna je šarena, a druga braonkasta. Prva ima bistre oči. Druga malo vuče zadnju nogu kad hoda.

Nastalo je malo sira. Čvornovate ruke starice se brinu o siru na poseban način. Sa strahopoštovanjem. Kao sa zlatom. Volela bi da su deca bliže da im spremi to malo što se nakupilo. Ali oni su daleko. Dobro, nisu toliko daleko, koliko su zauzeti. Teško je zadržati posao ovih dana. Doći će za Uskrs, a do tada će, uz malo više truda, uspeti nekako da napabirči još više sira. Daće Bog.

O domaćemSlaganje u posebne plastične kantice. Dodavanje starom, izboranom, ali vitalnom dedi koji onako natovaren pre zore kreće seoskim putem do najbliže, tek nekoliko kilometara udaljene, autobuske stanice. Napolju je mrak jer njihov zaselak nisu obasjali uličnom rasvetom. Njih dvoje su onda primorani da ranije završavaju sa poslovima i da ranije ležu. Međutim, zvezde se njihovim iznurenim, ali živim očima bolje vide.

Dolazak u velegrad, presedanje u drugi rasklimani, ovog puta gradski, autobus. Skromna odeća i kapa prolaznicima odaju odakle deda dolazi. Karirani plastični cegeri napunjeni kanticama smešteni na sred autobusa ne daju povod za blagonaklone poglede. U gradu su svi namršteni i u žurbi. Ne vode računa o dedi. Mladi koji udobno sede, gledaju na drugu stranu. Sredovečne žene koje žure na posao sapliću se o cegere i ne trepnuvši poriču ono ‘izvinite’ koje lebdi u vazduhu. Ustvari, lebdi samo iznad dedine stare kape. Slabašno belilo se razli nebom i najavi dolazeće jutro.

Stizanje ispred neonskog hipermarketa i smeštanje ubogog prtljaga na beton. More mladih majki, dobrodržećih gospođa i po neki poslovni čovek ulaze i izlaze iz te velike, glomazne prodavnice. Tek tu i tamo po koji stariji gospodin ili vesela baka sa unukom priđu dedi da pitaju ‘pošto?’. Drhtave ruke na kupljeno kilo, dodaju još jedno parče ‘za slatku devojčicu’. Hladno je i vetar brije. Razmišljanje o snaji koja u isto to doba, u nekom drugom gradu, ulazi u bombastičnu prodavnicu. Nedostaju mu unuci.

Kotrljaju se sati i druga kantica počinje da se prazni. Deda se sprema se na dugačak put, ali sad bez tereta i sa osmehom zbog dobro završenog posla. Mogao bi da proslavi uspešan dan sa svojom starom. Kupiće joj ratluk od ruže koji ona retko, ali sa slašću jede. Poslednja količina sira. Kupoprodaja. Deda se, zadovoljan, ukrcava na autobus. Kesa puna dedinog belog zlata putuje u slično umornim, ali malo mlađim rukama.

Majka u slavsko jutro služi gostima gibanicu. Baba ljubi dedu.

Slika preuzeta sa sajta http://missteensouthernalberta.com/

O domaćoj hrani

O nalaženju

Sećaš li se kad smo onomad bili u Parizu? Padala je kiša, ali nam nije smetalo da ostanemo skoro 5 sati napolju. Kada smo špartali Šanzelizeom, pa me ti strpljivo čekao ispred parfimerije koja je izgledala toliko grandiozno da sam mogla provesti čitav dan unutra. Pa onda čuveni Trokadero i Ajfelova kula na koju smo se peli peške. Slikanje u Srpskoj ulici i kafa u Latinskoj četvrti. Nosila sam onaj plavi kišobran, a ti meni sve vreme torbu u Luvru, sećaš li se?

Da li pamtiš naše prvo leto u Turskoj? Nikad toplije nije bilo. Cenjkali smo se do iznemoglosti, a noću plesali na ulicama. Plivali smo daleko, do bova, pa dalje. Kad smo se trkali, ti si me po neki put puštao, ali uglavnom nisi, pa si se smejao toliko da si lako mogao da se udaviš vodom kojom sam te prskala. Kad sam te nervirala, pretio si mi trampom za hotele i kamile, jer sam imala plavu kosu.

Je l ti je ono proleće u Barseloni i dalje u pamćenju? Fantastičan grad, prepun turista. Nismo nikad toliko turista videli na jednom mestu. Švrćkali se obilazivši sve one važne znamenitosti, zbunjeno gledali u Sagrada familiu, pili servesu i nismo propustili ni jedan momenat za probanje pršuta i šunki. Veče u parku Gvelj, kada si mi ispričao sve ono najvažnije, znam da pamtiš.

O nalaženju

A čudnjikavo tamno bugarsko more? Kad se samo setim kako smo prvi dan izgoreli k’o račići jer nam uopšte nije bilo vruće zbog vetra koji je dosadno duvao bez prestanka. Moje natucanje bugarskog prilikom naručivanja hrane i tvoja krigla Burgaskog svetlog koja mi i dalje stoji u vitrini. Popodnevni kokteli na samoj plaži uz njihov domaći folk su sasvim odgovarali ambijentu i raspoloženju. Rasprave sa komšijama do duboko u noć o Levskom i CSKA.

Kako možeš da zaboraviš onaj oktobar u Minhenu kad smo uspeli da se izgubimo? Tvoje jedenje kobasica i moja kuknjava za Mekdonaldsom. Smeh zbog poređenja centra grada sa tri naše Knez Mihailove. Glasno pričanje gluposti na srpskom. Svaki drugi prolaznik je razumeo. Stvarno, koliko tamo ima naših ljudi? Dogovor da ćemo opet doći, ali tada na duže.

Međutim, ti se ne sećaš. Nismo se poznavali tada. Ali ja sam te svejedno čekala. Čekala sam te u Parizu kod Trijumfalne kapije da šeretskim korakom u kaputu od tvida domarširaš do mene. Čekala sam te uveče u Kušadasiju, preplanulog, nasmejanog, sa donerom u rukama, da mi se musavo nasmeješ. Onda sam te čekala da sa suprotne tribine na Kamp Nouu povičeš da i ti mene tražiš. Skrivao si se i iza uglova starinskih kućica Nesebra i uvek si bio u nekoj narednoj ulici. A onda sam se u minhenskom Engleskom vrtu umorila od čekanja. I čvrsto sam rešila da te ne čekam i ne tražim više.

A onda si me našao. I sad su svi gradovi opet postali tvoji.

Inspirisano Ivaninim blogom http://ypsmedia.com/ypstravel/
Slika preuzeta sa istog

O nalaženju

O sugrađanima

Gledam je iz autobusa. Stoji tako sama ta hiljadugodišnja žena. Obučena je skromno, ogrnuta tamnom jaknom s koje su godine obrisale svaku naznaku boje. Bezoblične cipele prešle svaki kutak ove zemlje. Koža gruba, tamna, upoznala i blagost  i udarce one čovekolike, ali i životne. Jaka griva od kose sa naznakama neke jeftine farbe zaostale po krajevima. Vidi se da se nekad ponosno njihala na prolećnim svežim vetrovima dok se bezbrižno išlo pored reka, jezera, pločnika, grada, sveta. Sada je svezana kao i ona sama. Sputana u svojoj slobodi, oivičena nečim drugim, tuđim. Beznadežna.

O sugrađanima

Stoji po strani malo izdvojena od ljudi, šćućurena na zimi ta vekovna žena. Ničim se ne ističe. Brzoprolazeći šetač je ne bi ni primetio. Neki malo sporiji bi se trudili da je ne primete. Stigao je umor i čini se da je samo još tračak snage ostalo u krhkom staričinom telu. Mirna je i stidljiva dok podiže večno spušteni pogled u iznenadnom naletu prkosa. Iskre i varnice zelenkasto-sivih očiju prave kontrast stogodišnjim kapcima. U polovini sekunde gledanja u te njene strašne oči otvori se nebo, raspukne svet, vreme i prostor se prespoje i vidi se sve.

Život u slikama.

Prvi popreki pogled. Prva uvredljiva reč. Prvi sneg na ulici. Prvo iskušenje. Prvih sto godina.

Beogradsko nebo. Letnje predvečerje. Lutka. Smeh.

Starost. Bolest. Tuga. Nepripadanje. Mirenje.

Porodica. Braća i sestre.Trošna kuća. Zima i groznica.Težak fizički rad.

Majka.

Starica spušta vlažni pogled, navlači šarene rukavice sa crtanim junacima i detinje lakim korakom trči majci u naručje.

Đevrija, hiljaduvekovna devojčica.

Fotografija preuzeta sa www.pirancafe.com

O sugrađanima

O montaži

Nije zvonio alarm, propuštena prva kafa, autobus kasni. Šef pred celim kolektivom maliciozno ističe kašnjenje i odlazivši mrmlja o destimulaciji na platu. Iz kompjutera iskaču najnegativnije vesti ikada, neke o deci, neke o starim i zanemoćalim, a većina o krađama onih u punoj snazi i na snazi. Novčanik je utanjio toliko da se doručak preskače, a glava počinje da pulsira od razmišljanja šta će se i odakle, pobogu, kuvati danas za ručak.

Napolju je kiša, pogureni sivi ljudi šljapkajući trče preko ulice. Nebo se zatvorilo, pokvarilo i ne izgleda da će uskoro ozdraviti. Kola su kod majstora samo da bi se popodnevna gužva na pravi način osetila. Kuća je hladna i valjala bi jedna generalka. Samo kad bi se imalo vremena. Ukućani, svako na svoj način utučen, takmiče se čiji su uglovi usana povijeniji na dole.

Skromna večera, pa deprimirajući televizijski program i po koja inostrana emisija čisto da se napravi još veća razlika do tih srećih ljudi. Kraj dana i prohladna postelja tu i tamo prošarana moljčevim obrocima.

A onda jedan zagrljaj, poljubac u čelo i mir koji se davno nije osetio. Mir koji ispravlja usne u osmeh. Mir koji umiruje nerve, srce i usporava grozničave misli o sutrašnjem danu. Mir koji vraća taj dan na početak da se proživi isto, ali malo drugačije.

O montaži

Nije se popila kafa, ali će to taman biti izgovor za čašicu razgovora sa novim kolegama. Šef je vrlo loše volje, ali je koleginica poslala smešan klip sa njegovom glavom na nekoj životinjki. Potajan saučesnički smeh dve žene u kancelariji. Reklame za dnevno-političke portale na Internetu su blokirane i zauvek potisnute. Čita se po koji ukusni blog o hrani. Ili dalekim putovanjima. Ili trčanju. Ne doručkuje se jer se ranije pojela porcija voća koja pruža jutru lep osećaj lakoće. Ima još dosta pasulja kući, pa neće morati da se kuva danas.

Napolju je onaj pravi Beograd u hiljadu predivnih nijansi sive koje ni jedan drugi grad nema u jesen. Nebo je tamno, teško, ispod koga čovek oseća strahopoštovanje prema prirodi i sićušnost sopstvene pojave. Deca šljapkaju po baricama u velikim šarenim gumenim čizmama. Sva sreća, kola su kod majstora, pa se može prošetati do kuće jer se ipak sedelo 8 sati. Kuća je nezagrejana, ali joj treba vrlo malo. Porodica kikotavo dočekuje i brbljajući sažima sate provedene na drugim krajevima grada.

Prvi zajednički obrok u toku tog dana je na trpezarijskom stolu. Zajedno večeraju. Televizor nije uključen.

Vreme za spavanje. Starinski jorgan sa prelepim izvezenim bakinim cvetovima. Isprepleteni prsti.

‘Sve se već desilo. Sve će se već desiti. Sve je u redu’ I.Tokin

(Slika preuzeta sa http://www.thoughtpursuits.com/)

O montaži

#PlaninskePrice za veliku i malu decu

Šestogodišnja devojčica trči niz brdašce odakle puca pogled na tri, četiri zaseoka, na prizemne kućice sa tamnim odžacima, na torove i pašnjake, na popodnevnu Šumadiju… RudnikTrči majci u naručje koja vuče za sobom starinske sanke koje su u porodici još od perioda između dva velika rata. Rumeni obrazi i vruć dah nam kazuju da je zima u punom jeku, a devojčica moli da se barem još jednom spuste zajedno, pa da onda mogu na miru kući. Majka negoduje, ali na kraju popušta. Izlaze na vrh i spremaju se za poslednji spust tog decembarskog dana.

Desetogodišnjakinja sedi sa bakom na tremu. Ispred se nakrivila jabuka i dodiruje vinovu lozu koja se nevoljno izvija u stranu. Baka sedi sa knjigom najlepših bajki Hansa Kristijana Andersena i kroz naočare koje se jedva održavaju na nosu, čita devojčici ‘Slavuja’. Ona, sa blago otvorenim ustima, pomno prati, na mahove poglédavši preko trema na jabuku gde cvrkuću vrapci. Iz kuhinje dopire miris gibanice specifične za taj kraj koja će ubrzo biti gotova.

Petnaestogodišnji devojčurak u klompama trči po seoskom putu za malim crnim avlijanerom koji nikako da stane. Viče na njega, moli ga, doziva, a on i dalje beži. Zadihana, dok joj izvučeni pramenovi kose inače svezani u konjski rep golicaju oznojeno lice, okreće se nadurena i seda na obližnju klupu. Sredina je leta, ali vrućine na ovoj visini nisu neprijatne. Devojčurak prekršta tanane noge, klati onu jednu klompu na vrhu stopala i gleda u drugu stranu u deku koji negde daleko plasti seno. Kučence tiho dolazi do nje i umiljava se, maše repićem, a ona se ljuti još samo sekund i onda ga uzme u naručje i počinju staru igru.

Devetnaestogodišnjakinja sa momcima i devojkama iz sela sedi ispred stare trošne napuštene kućice. Sede na trupcima od drveća, ogrnuli su jakne iako jesen stiže tek za koju nedelju i razliva se prigušen kikot, pa glasan smeh. Na nebu se ocrtavaju prve zvezde i svetla po kućama se lagano pale. Ostaju do kasno u noć, kao i svake prethodne večeri, rađaju se prijateljstva za ceo život i prve i neke druge simpatije, ali oni tada nisu toga svesni.

Dvadesetdvogodišnja devojka sa četrnaestogodišnjim bratom grabulja lišće po dvorištu. Majka im je u blizini, čupka korov oko žbunova ruža. Puno je dvorište opalih jabuka i dunja. Dečak hoće da ubere jednu od preostalih jabuka na grani, pa mu devojka drži lopovske kako bi se popeo. Majka baci pogled na njih, pomirljivo se opet vrati čupkanju korova i dobaci da ne bi trebalo da se penju na tu trošnu i staru jabuku. Dečak se plaši da siđe, pa se i devojka popne da mu pomogne. Sede tako jedan trenutak gore, posmatrajući zalazak sunca, tamo iza onog brda i jato lastavica koje brišućom brzinom preleće ka jugu. Nema sumnje, jesen je oko njih.

Rudnik IIIDvadesetpetogodišnja mlada žena otvara izjutra širom prozore, trese jastuke na kojima su nekoliko trenutaka ranije njih dvoje i spavali, otvara vratanca smederevca, ubacuje još dve cepanice i pristavlja kafu. On je izašao na kratko napolje da udahne svež, ali prolećni planinski vazduh i da joj ubere neku cvetnu travku jer zna da ujutru i nije najboljeg raspoloženja. Kafa opojno zamiriše celom kućom, trešnja ispred se šepuri novim bledoružičastim cvetovima, pucketa drvo u šporetu, stado ovaca uplašeno prelazi put, njih dvoje nazdravljaju domaćom šljivom. Za još jedan ispunjen dan.

Dvadesetsedmogodišnjakinja trči sa starinskim sankama uz brdašce odakle puca pogled na tri, četiri zaseoka, na prizemne kućice sa tamnim odžacima, na torove i pašnjake, na popodnevnu Šumadiju… Izlazi na vrh i sprema se za poslednji spust tog decembarskog dana.

Rudnik je planina koja je obeležila na mnogo načina moj život. Približila me prirodi u onom iskonskom obliku omogućivši mi da punim plućima uživam u svakom godišnjem dobu. Naučila me prostom načinu života koji je ustvari i pravi i ne postoji ni jedan drugi. Pomogla mi da male dnevne radosti slavim i konzerviram za neke druge sive asfaltne dane… Naučila me je kako se radi, ali kako se jede i pije i kako se grade prijateljstva utemeljena na tom parčetu zemlje.

O Rudniku ćete moći mnogo toga da pročitate. O njemu na taj način nećete ništa saznati.

#PlaninskePrice za veliku i malu decu

VolEm

Volim reč ‘jelde’. I kad bosanci umesto ‘ovaj’ kažu ‘onaj’. I sve mekane tkanine. I da čitam ruse u leto. I ‘nedelje’ od Džeja i Šerifovicke.

Volim kad me neko pohvali pa se postidim. I vrapce. I neke klince ulične svirače što sviraju pesmu iz Moglija deci u Knezu. I mamine kiflice.

Onda volim kafanu. I metalne piksle. Vašare. Selo. Volim prave seljake. I potoke u proleće. Miris mora u predvečerje. I šljivu.

Volim narodnjake. One stare. Milančeta, Šekija, Cuneta i Tozovca. I kandirani pomelo. I s proleća kad procveta trešnja, a ljudi se zaljube.

Volim kad imam vremena. Da pijem kafe. Ili spavam. Da čitam knjige. Papirne. Ne elektronske. Da peglam dok ide vh1 vikend lista. Ili pišem.

Volim kad su ljudi pozitivni. Ili sarkastični. Ili prpošni. Ili neobrazovani, a dobri. Ne volim kad su inteligentni, a zlonamerni.

Volim babu. Baba je škorpija u horoskopu. Pobegla iz sela sa 13. Završila XIV gimnaziju. Radila u ambasadi u Indoneziji. Pravi najbolju gibanicu.

Volim uspomene. One najgluplje kad se ništa specijalno nije desilo ali mi nesto bilo milo. I drugare. I opasne žene. Sa izgrađenom ličnošću.

Volim kad se službenica nasmeje. I poštar kad popije rakijicu. I kale. I dunje. Ali da stoje na ormaru. Ne da ih jedem. I slatko od dunja.

Volim kad mi neko napiše nešto rukom. I kad spremam sa mamom slavu. Ne volim svoj rođendan. Ali volim za tuđe da naručujem pesme.

I volim kad volim. Nije bitno koga ili šta. I volim kad su ljudi entuzijastični. I kad imaju cilj, ali i dalje vode računa o drugima.

I volim Dragana Jovanovića. Jer mi liči na skulptora koji u bademantilu i klompama ide na Kalenić. I što peva Ružo rumena. Mama ga ne voli.

Volim Bežanijsku Kosu. Ona ima vanvremenske mangupe i vanvremenske komšijske odnose. Ima najlepši pogled. Ima čiku što ima samo jednu kozu.

Volim kad nešto može biti predmet podsmeha, a nije. I Ranka ciganina što kad me vidi odmah počinje da svira ‘Ima jedan kućerak u Sremu’.

Volim moje Jovanoviće. Volim što mi Fejsbuk ne veruje da imam toliko braće i sestara, ujaka, tetki… I volim što svako tera svoju politiku.

I volim što ne radim sutra. Al’ volim i kad radim. I kad naučim kolege nečim pametnim. I kad oni mene nauče. I kad pijemo pivce posle posla.

Volim što upoznah neke dobre. I one nedobre, pa znam kol’ko su ovi dobri stvarno dobri. I pastu kad ja pravim. I lazanje kad neko drugi pravi.

Volim sitkome. I kad psujem druge vozače. Volim kad neko primeti nešto u vezi mene što niko drugi nije. I konobare. One socijalističke.

Volim kad me zaobiđu nebitne vesti. I za Badnje veče da odem u crkvu. I da odem na muziku kod drugara što je završio bogosloviju, a drži kafanu.

Volim kad mi poraste kosa. I Batu Stojkovića. I kad je napolju zima, a unutra toplo. I sve filmove sa Džoni Depom. I Leonarda.

Volim povrće. I cigane jer genetički znaju da otpevaju sve trilere sveta. I Rim. I filozofiju, a pogotovo Marksa. I mog Marka sto ubija WOW.

I volim što sam zmaj u kineskom horoskopu. To nešto znači, al’ sam zaboravila šta. I harmonikašku dvojku. I voz. Ne Bajagin, nego onaj pravi.

I volim kad se ljudi ponašaju u skladu sa samim sobom. I kučiće. Ali one avlijanere. I jabuke. Al ne savršene nego one domaće, kvrgave.

I volim kad sam interno politički i kojekako nekorektna. I kad pijem lozu i jedem pršutu u Crnoj Gori. I metafore. I alegorije pogotovo.

Volim novogodišnje reklame. I detinjstvo. Svoje i tuđe. I kad stari ljudi podetinje. I kafanska bratimljenja. I biter lemon. I krmenadle.

I volim kad se od srca nasmejem. I kad se drugi smeju. I ljude što motaju duvan. Ali ne iz pomodarstva. Isto tako i za bradu. I ‘Nesanicu’.

I volim kad razmišljam šta sve volim. Onim danima kad ne volim, tad mi nije lepo. I volim što postoje ti neki ljudi što ih sve ovo interesuje.

VolEm