O montaži

Nije zvonio alarm, propuštena prva kafa, autobus kasni. Šef pred celim kolektivom maliciozno ističe kašnjenje i odlazivši mrmlja o destimulaciji na platu. Iz kompjutera iskaču najnegativnije vesti ikada, neke o deci, neke o starim i zanemoćalim, a većina o krađama onih u punoj snazi i na snazi. Novčanik je utanjio toliko da se doručak preskače, a glava počinje da pulsira od razmišljanja šta će se i odakle, pobogu, kuvati danas za ručak.

Napolju je kiša, pogureni sivi ljudi šljapkajući trče preko ulice. Nebo se zatvorilo, pokvarilo i ne izgleda da će uskoro ozdraviti. Kola su kod majstora samo da bi se popodnevna gužva na pravi način osetila. Kuća je hladna i valjala bi jedna generalka. Samo kad bi se imalo vremena. Ukućani, svako na svoj način utučen, takmiče se čiji su uglovi usana povijeniji na dole.

Skromna večera, pa deprimirajući televizijski program i po koja inostrana emisija čisto da se napravi još veća razlika do tih srećih ljudi. Kraj dana i prohladna postelja tu i tamo prošarana moljčevim obrocima.

A onda jedan zagrljaj, poljubac u čelo i mir koji se davno nije osetio. Mir koji ispravlja usne u osmeh. Mir koji umiruje nerve, srce i usporava grozničave misli o sutrašnjem danu. Mir koji vraća taj dan na početak da se proživi isto, ali malo drugačije.

O montaži

Nije se popila kafa, ali će to taman biti izgovor za čašicu razgovora sa novim kolegama. Šef je vrlo loše volje, ali je koleginica poslala smešan klip sa njegovom glavom na nekoj životinjki. Potajan saučesnički smeh dve žene u kancelariji. Reklame za dnevno-političke portale na Internetu su blokirane i zauvek potisnute. Čita se po koji ukusni blog o hrani. Ili dalekim putovanjima. Ili trčanju. Ne doručkuje se jer se ranije pojela porcija voća koja pruža jutru lep osećaj lakoće. Ima još dosta pasulja kući, pa neće morati da se kuva danas.

Napolju je onaj pravi Beograd u hiljadu predivnih nijansi sive koje ni jedan drugi grad nema u jesen. Nebo je tamno, teško, ispod koga čovek oseća strahopoštovanje prema prirodi i sićušnost sopstvene pojave. Deca šljapkaju po baricama u velikim šarenim gumenim čizmama. Sva sreća, kola su kod majstora, pa se može prošetati do kuće jer se ipak sedelo 8 sati. Kuća je nezagrejana, ali joj treba vrlo malo. Porodica kikotavo dočekuje i brbljajući sažima sate provedene na drugim krajevima grada.

Prvi zajednički obrok u toku tog dana je na trpezarijskom stolu. Zajedno večeraju. Televizor nije uključen.

Vreme za spavanje. Starinski jorgan sa prelepim izvezenim bakinim cvetovima. Isprepleteni prsti.

‘Sve se već desilo. Sve će se već desiti. Sve je u redu’ I.Tokin

(Slika preuzeta sa http://www.thoughtpursuits.com/)

Advertisements
O montaži

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s