O nalaženju

Sećaš li se kad smo onomad bili u Parizu? Padala je kiša, ali nam nije smetalo da ostanemo skoro 5 sati napolju. Kada smo špartali Šanzelizeom, pa me ti strpljivo čekao ispred parfimerije koja je izgledala toliko grandiozno da sam mogla provesti čitav dan unutra. Pa onda čuveni Trokadero i Ajfelova kula na koju smo se peli peške. Slikanje u Srpskoj ulici i kafa u Latinskoj četvrti. Nosila sam onaj plavi kišobran, a ti meni sve vreme torbu u Luvru, sećaš li se?

Da li pamtiš naše prvo leto u Turskoj? Nikad toplije nije bilo. Cenjkali smo se do iznemoglosti, a noću plesali na ulicama. Plivali smo daleko, do bova, pa dalje. Kad smo se trkali, ti si me po neki put puštao, ali uglavnom nisi, pa si se smejao toliko da si lako mogao da se udaviš vodom kojom sam te prskala. Kad sam te nervirala, pretio si mi trampom za hotele i kamile, jer sam imala plavu kosu.

Je l ti je ono proleće u Barseloni i dalje u pamćenju? Fantastičan grad, prepun turista. Nismo nikad toliko turista videli na jednom mestu. Švrćkali se obilazivši sve one važne znamenitosti, zbunjeno gledali u Sagrada familiu, pili servesu i nismo propustili ni jedan momenat za probanje pršuta i šunki. Veče u parku Gvelj, kada si mi ispričao sve ono najvažnije, znam da pamtiš.

O nalaženju

A čudnjikavo tamno bugarsko more? Kad se samo setim kako smo prvi dan izgoreli k’o račići jer nam uopšte nije bilo vruće zbog vetra koji je dosadno duvao bez prestanka. Moje natucanje bugarskog prilikom naručivanja hrane i tvoja krigla Burgaskog svetlog koja mi i dalje stoji u vitrini. Popodnevni kokteli na samoj plaži uz njihov domaći folk su sasvim odgovarali ambijentu i raspoloženju. Rasprave sa komšijama do duboko u noć o Levskom i CSKA.

Kako možeš da zaboraviš onaj oktobar u Minhenu kad smo uspeli da se izgubimo? Tvoje jedenje kobasica i moja kuknjava za Mekdonaldsom. Smeh zbog poređenja centra grada sa tri naše Knez Mihailove. Glasno pričanje gluposti na srpskom. Svaki drugi prolaznik je razumeo. Stvarno, koliko tamo ima naših ljudi? Dogovor da ćemo opet doći, ali tada na duže.

Međutim, ti se ne sećaš. Nismo se poznavali tada. Ali ja sam te svejedno čekala. Čekala sam te u Parizu kod Trijumfalne kapije da šeretskim korakom u kaputu od tvida domarširaš do mene. Čekala sam te uveče u Kušadasiju, preplanulog, nasmejanog, sa donerom u rukama, da mi se musavo nasmeješ. Onda sam te čekala da sa suprotne tribine na Kamp Nouu povičeš da i ti mene tražiš. Skrivao si se i iza uglova starinskih kućica Nesebra i uvek si bio u nekoj narednoj ulici. A onda sam se u minhenskom Engleskom vrtu umorila od čekanja. I čvrsto sam rešila da te ne čekam i ne tražim više.

A onda si me našao. I sad su svi gradovi opet postali tvoji.

Inspirisano Ivaninim blogom http://ypsmedia.com/ypstravel/
Slika preuzeta sa istog

Advertisements
O nalaženju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s