O domaćoj hrani

Baba ima samo dve kravice. Jedna je lepa i u punoj snazi. Druga je matora i spora. Obe imaju ravne dugačke trepavice. Lenjo grickaju travu na obližnjoj livadici. Ona ih posmatra kroz prozor trošne usamljene kuće. Vreme im je da se vrate u štalu. Izlazi, govori im nešto hrapavim, nekada lepim glasom. Šapuće i kikoće se. Kravice se sporo vraćaju kući. Jedna je šarena, a druga braonkasta. Prva ima bistre oči. Druga malo vuče zadnju nogu kad hoda.

Nastalo je malo sira. Čvornovate ruke starice se brinu o siru na poseban način. Sa strahopoštovanjem. Kao sa zlatom. Volela bi da su deca bliže da im spremi to malo što se nakupilo. Ali oni su daleko. Dobro, nisu toliko daleko, koliko su zauzeti. Teško je zadržati posao ovih dana. Doći će za Uskrs, a do tada će, uz malo više truda, uspeti nekako da napabirči još više sira. Daće Bog.

O domaćemSlaganje u posebne plastične kantice. Dodavanje starom, izboranom, ali vitalnom dedi koji onako natovaren pre zore kreće seoskim putem do najbliže, tek nekoliko kilometara udaljene, autobuske stanice. Napolju je mrak jer njihov zaselak nisu obasjali uličnom rasvetom. Njih dvoje su onda primorani da ranije završavaju sa poslovima i da ranije ležu. Međutim, zvezde se njihovim iznurenim, ali živim očima bolje vide.

Dolazak u velegrad, presedanje u drugi rasklimani, ovog puta gradski, autobus. Skromna odeća i kapa prolaznicima odaju odakle deda dolazi. Karirani plastični cegeri napunjeni kanticama smešteni na sred autobusa ne daju povod za blagonaklone poglede. U gradu su svi namršteni i u žurbi. Ne vode računa o dedi. Mladi koji udobno sede, gledaju na drugu stranu. Sredovečne žene koje žure na posao sapliću se o cegere i ne trepnuvši poriču ono ‘izvinite’ koje lebdi u vazduhu. Ustvari, lebdi samo iznad dedine stare kape. Slabašno belilo se razli nebom i najavi dolazeće jutro.

Stizanje ispred neonskog hipermarketa i smeštanje ubogog prtljaga na beton. More mladih majki, dobrodržećih gospođa i po neki poslovni čovek ulaze i izlaze iz te velike, glomazne prodavnice. Tek tu i tamo po koji stariji gospodin ili vesela baka sa unukom priđu dedi da pitaju ‘pošto?’. Drhtave ruke na kupljeno kilo, dodaju još jedno parče ‘za slatku devojčicu’. Hladno je i vetar brije. Razmišljanje o snaji koja u isto to doba, u nekom drugom gradu, ulazi u bombastičnu prodavnicu. Nedostaju mu unuci.

Kotrljaju se sati i druga kantica počinje da se prazni. Deda se sprema se na dugačak put, ali sad bez tereta i sa osmehom zbog dobro završenog posla. Mogao bi da proslavi uspešan dan sa svojom starom. Kupiće joj ratluk od ruže koji ona retko, ali sa slašću jede. Poslednja količina sira. Kupoprodaja. Deda se, zadovoljan, ukrcava na autobus. Kesa puna dedinog belog zlata putuje u slično umornim, ali malo mlađim rukama.

Majka u slavsko jutro služi gostima gibanicu. Baba ljubi dedu.

Slika preuzeta sa sajta http://missteensouthernalberta.com/

Advertisements
O domaćoj hrani

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s