O zelenim očima

Imao je bistre oči. Jedno malo zelenije od drugog. Specifične, za pamćenje. Gledao je na svet oko sebe pošteno, dečje. Nekim danima je imao nekog svog. Nekim danima su ga njegovi ostavljali. Većinu vremena je imao samo sebe. Ipak, naučio je na samoću. Usamljenost se retko javljala.

Punim plućima je u najranijem uzrastu uživao u prirodi, travkama, prašnjavim puteljcima i letnjem vazduhu ispunjenim sunčevim zracima. Porodica mu je bila prosta, ali brižna. Svakoga dana je išao za korak dalje od poznatog drveta, livade i potoka. Dani su prolazili, a on se mirio sa činjenicom da je ipak to sve od sveta što će videti.

Sledećeg trenutka je bio u starim, rđajućim kolima koja su hitala prema obližnjem gradu, a odatle ko zna kud. Njegovi su prinudno promenili mesto boravka ni ne pitavši ga za mišljenje. Ipak, žudeo je da vidi sve što se kroz blago otvoren prozor moglo videti.

Grad. Drugačija prašina. Ulica. Drugi, njemu slični, a ipak miljama različiti. Porodicu je sve manje viđao, a nedostatak njene nežnosti je osećao kao osip po celom telu. Noći su bile hladne. Njegov organizam naučen na toplo i sigurno, sada je osećao neke čudne bakterije kako se sve dublje uvlače u mišiće i kosti. Život je polako ostajao negde za njim. Pravio mesta preživljavanju.

Za trenutak je ostario i osedeo. Vukao se prljavim sokacima od jutra do večeri. Neugledan i vidno bolestan, kod prolaznika je iziskivao samo neodobravanje, nerazumevanje i tek po koji pogled sažaljenja. Kad su mu neke dobre pekarske ili ugostiteljske duše pružale nešto hrane, jeo je instiktivno. Nije osećao glad.

O zelenim očima

Slika preuzeta sa http://wallpapertodays.com/

Nekim danima se osećao bolje, pa je uporno pokušavao nekome, bilo kome da objasni kako mu je potrebna pomoć. Ponos je osećao samo prilikom susreta sa sličnim beskućnicima kojima je sjaj iz očiju već isčilila. Nije bio isti kao oni. On je nekad imao nekog. Nekad je taj neko brinuo o njemu. Oni su se podrugljivo cerili terajući ga da pogleda oko sebe. Slika porodice pred očima.

Postao je agresivan. Tukao se s kim je stigao. I njega su tukli. Krao je. Više nije to bilo samo iz nemaštine, već i iz besa. Svet je izgubio boje i postao mračno mesto gde postoje samo neprijatelji. Svake noći je željno čekao to konačno crnilo i beskraj u kom je postojalo sve osim te muke koju je osećao.

Jednog dana je rešio da ode. Jednostavno da pobegne odatle. Uspeo je da pređe nekoliko stotina metara kada su mu noge otkazale. Čvrsto je zatvorio oči i sa preplašenim lupajućim srcem u grudima utonuo u tišinu.

Iznad njega se nadvila ona. Imala je blag pogled i nežne ruke. Spremila mu je da jede. Zazirući se pomerio u stranu i nakon nekoliko trenutaka navalio na hranljiv obrok. Stomak mu je bio zahvalan, a drhtavicu je obuzdavala toplina majušne sobe. Sati su se pretvorili u dane, dani u nedelje, a narednog meseca mu je pronašla porodicu. Sačinjavala se od drugih ljudi, ali je to bila ista ona. Prosta, ali brižna.

Imao je bistre oči. Jedno malo zelenije od drugog. Oči koje su se, ispunjene ljubavlju, poslednji put zatvorile uz umoran, ali srećan lavež.

Za Sanju, koja se brine o svim lutajućim psećim očima.

Advertisements
O zelenim očima

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s