O proleću

Zemlja je gola, natopljena kišom i ne izgleda lepo. Blatnjava sa svim tim rupama, stapa se sa sivim krajolikom. U parku nedaleko odatle, usamljene ljuljaške njišu tih dana samo vetar. Mestimično zelene klupe sa mestimično oguljenom farbom deluju hladno i nepristupačno. Vlaga je načela drvo. Drvo se prepustilo vlazi.

Sivi kaputi. Po neki crni, a po neki braon. Tamno braon. Cipele sa debelim đonovima. Šalovi, pašmine, ešarpe, marame. I prolaznici koji beže od tog negostoljubivog hladnog dana. Parking. Sivi automobili. Sivi asfalt. Sivo nebo. Sive zgrade. I sivo-crno-braon prolaznici. Snuždeni i lenji. Sa identičnim licima. Sa licima sa natmurenim obrvama, stisnutim ispucalim usnama i suvkastom kožom posivelom od veštačkog svetla.

Kupuju agrume. Domaće voće i povrće izgleda nacrtano i plastično. Unapred spakovana šargarepa uz koren peršuna ne obećava i ne odobrovoljava kuvarice. Ponuda se smanjila. Šljašteći omoti i instant mešavine iskreno deprimiraju. Ipak, neugledna sivkasta cvekla održava nadu. Unosi malo boje u svakodnevnicu. Unosi šaku zdravlja.

O proleću IISlika preuzeta sa lisakimmorley.com

Vrapci su se ućutali. Mrzovoljno ćiuknu po koji put i brišućim letom odu negde da ih niko ne nađe. Fale zvukovi prirode. Preovlađuju zvuci kotrljajućih mašina na točkovima. Sivo nosi zvuk motora sa sobom. Zimzeleno drveće stoji usamljeno uz svoje listopadne usnule komšije. Semenje ispod površine vlažne zemlje nagriza trulež. Noću kada napregnemo uvo možemo čuti jecajuće semenčice nečega što je moglo biti razdragana trešnja, nadmena ruža ili blagi bagrem.

Noć je olakšanje. Uporni mesec i tvrdoglave zvezdice nesebično sijaju. Ceo sivi asfaltni i mrtvi svet gleda na gore. Ceo svet moli za smrt ili za buđenje. Zvezde trepere šaljući poruke. Zvezde znaju. Svet, međutim, ne zna. Jeca i umire do prve jutarnje sive beline. Novi je dan.

Radnici gradskog zelenila prave jednak razmak između iskopanih rupa za drveće kraj puta. Neki dan će doći da posade mladice.

Nehajno držeći jednu ruku na središnjem delu stomaka, mlada blistava žena prolazi pored blatnjavih rupa. Vedrim očima zamišlja svoju neumitnu budućnost u tom veselom parku. Tada će mehanički zvukovi ustupiti mesto gugutanju. Ona zna i smeje se.

Po neki put se na rafovima promoli neka veza blatnjavih kvrgavih rotkvica. Svaki put se veza blatnjavih kvrgavih rotkvica proda odmah po izlaganju.

Plavičasta ptica svija gnezdo na boru. Nestašni joj vrapci drečući kradu grančice. Po koja travka stidljivo probija zemlju. Oslobođenim plućima udahnuvši, trešnja postaje razdragana, ruža nadmena, a bagrem blag.

Uveče je hladno, ali miriše. Uveče je sivo, ali oči začikavaju ti sitni zeleni obrisi. Uveče zvezde trepere, ali joj Zemlja treperući uzvraća. Uveče se se zimske misli odnose u podrum. Uveče eksplodira Život.

O proleću

O komšijama

Ona je ogrnuta starim dugačkim kaputom. Oklembešeni uglovi usana. Kratka bezoblična proređena kosa. Natovarena kesama iz prodavnice polako se gega pločnikom. Razmišlja o toj kreditnoj kartici koju je morala još jednom da provuče. U glavi analizira svoj bankovni račun. Stvari stoje loše. Prolazi pored sandučeta čvrsto odlučujući da će ga sutra otvoriti kako bi izvukla sadržaj na svetlo dana. Čekaju je računi. I čeka je još jedna briga. Potpuno nesvesna sveta oko nje, prolazi pored ljudi, penje se do stana i kreće u još jedan ciklus neprestanih kućnih obaveza. Barem neće razmišljati o novcu neko vreme. Prašina će se pobrinuti za to.

O komšijama IIOn joj je malopre prodao glavicu kupusa. Radi u prodavnici duge smene. Smeta mu neonsko osvetljenje. Mlad je, ali ispijen. Iza debelih stakala naočara, vrcaju oči. Njegovo je zaduženje da menja koleginice kad god one zastanu. Šeta se između rafova, izbacuje đubre, pomaže pri merenju voća i povrća, naplaćuje na kasi. Nekim danima je natmuren, a u poslednje vreme su mu podočnjaci duplo veći. Počeo je da radi duple smene i jako je zabrinut za suprugu i novopridošlu bebu koje ostavlja kući i koje nedovoljno viđa.

Na kasi preuzima šaku metalnih kovanica i daje papirni novac čoveku u narandžastom prsluku. Ovaj se osmehuje širokim osmehom koji nema dovoljno zuba. Izlazi napolje i nastavlja sa radom. Hladno je i promiče kiša. Njegova slepljena kovrdžava kosa nije zaštićena kapom. Zaboravio je kod kuće. Ima svoju opremu, metlu i pokretnu plastičnu kanticu. Mrmljajući neku staru pesmu, predano sakuplja sve ono što je vetar ili nesavestan čovek naneo okolini. Tu i tamo brzim korakom prođe po koji prolaznik. On podiže glavu, dok mu kapi kiše hlade čelo i istim srdačnim pogledom traži njihove oči. Odgovor ne dobija.

Pokušava da pokupi opalo lišće koje se nagomilalo oko točka belog opela. Vozač istog otključava kola i namršteno uzima neku dokumentaciju iz kasete. Pokvario se alnaser, a njegov majstor može da ga popravi tek naredne nedelje. Taksista je i ne može da dozvoli da čitavih sedam dana po dvanaest sati dnevno ne vozi i ne zarađuje. I metlice na brisačima ne valjaju. I one moraju da se menjaju. Koliko su ga nekada slušala ta ista kola, sada mu samo zadaju glavobolje. Udaljava se od automobila, pa se opet vraća. Vadi krpicu iz džepa i briše skoro nevidljivu mrlju sa haube.

Natmureno brzim korakom odlazi kući. Projuri pored starice ni ne pogledavši je. Ona ima uredno ispeglanu bluzu i suknju od tvida. Krenula je u poštu da uplati svom detetu neki dinar. Dete ustvari, to više nije. On je svoj čovek, radi u inostranstvu, retko kad ima vremena da se čuje sa majkom. Njoj se nakon tih kratkih poziva srce steže i ne može da zaspi. Unuče nije videla dve godine. Sin joj kaže da ima drugare i da savršeno priča njihov jezik. Poslala joj je crtež. Stoji uramljen iznad heklanog miljea na televizoru. Trudi se da ne razmišlja o vremenu koje joj je preostalo. Trudi se da ne razmišlja o vremenu koje joj je preostalo u kome ih neće videti.

O komšijamaŽena sa kesama iz prodavnice poželi dobar dan radniku na voću i povrću. On joj, ne izdržavši, kaže da je dobio bebu. Ona se razneži i poželi svako dobro. Izlazi sa osmejkom na usnama i pozdravi vozača opela koji joj se požali na svoja svojeglava kola. Igrom slučaja njen brat ima radionicu, pa mu daje vizit kartu. Starica tiho prolazi pored njih. Žena je spazi i pozove na kafu uz insistiranje da ponese i pokaže najnoviju sliku unuke. Baki se srce širi i prihvata ali samo ako ona donese kolače. Svi se u glas javljaju pokislom čoveku u narandžastom prsluku koji ih svojim najsjajnijim osmehom bez dovoljno zuba otpozdravlja. Sunce se promoli kroz oblake i osuši preostale kapi sa čistačevog čela.

(Slike preuzete sa www.liverpoolecho.co.uk i www.telegraph.co.uk)

O komšijama

O nedelji

Kačamak je na stolu. U nekim tanjirima je mleko, a pored nekih ukusni beli sir. Napolju je i sunčano i oblačno i kišno i pada sneg i vetrovito i zagušljivo. Unutra miriše na čisto. Miriše na luftiranje i prašak za veš i doručak. Trpezarijski sto je ispunjen ljudima, glasovima, čangrljanjem kašika i viljušaka o tanjire. Prepodne je.

Sva vrata su otvorena. Prepliću se zvukovi iz televizora, sa radija i kompjutera. Glasno je, ali ne i neprijatno. Neko odlazi, drugi se vraća. Ona voli da napravi promaju da se barem malo mirisi kuvanja umanje. Ne zna da to čini kuću. Ne zna da miris luka koji se prži na ulju izaziva prijatan osećaj gladi. Ne zna da slatki kuvani kupus ima svoj miris i ko ne ume da ga ceni ne bi trebalo ni da jede. Ustvari zna, ali mora da misli i na svežinu zavesa u isto vreme.

NedeljaTelefoni zvone. Spokono se udiše i izdiše. Neko svira gitaru. Malo sporije, ali pesma se prepoznaje. Na stolu leže otvorene novine, a u uglu se slažu najraznolikije započete knjige. Bat koraka koji su bili budni mnogo pre ostalih nastavljaju neumorno da špartaju. U Danu za odmor se fizički uradi više nego tokom tri radna dana. U Danu za odmor se psihički odmori kako dolikuje i Bog zapoveda.

Miris kafe. Miris vetra. Napupelo cveće na terasi. Muškatle i petonije. Ružin grm koji se u svako doba godine tvrdoglavo širi na treći i prvi sprat kao dokaz da Njoj stvarno cveće ide od ruke. Stari masivni metalni radijatori koji se bore protiv debelog snega i zime. Škripavi šaloni sa svojom simfonijom podmazanom košavom u jesen. Stvari. Fotografije, ramovi, uspomene. Čaše, čančići, posudice. Diplome iz engleskog, školska svedočanstva. Zidne slike. Duša kuće.

Deca na slikama. U najrazličitijim uzrastima. Nasmejana, musava, ozbiljna. Prošlo vreme. Ono koje je Ona jako volela. Figurice od plastelina, crteži iz likovnog i još fotografija. Regal ne popušta pod težinom uspomena, godina. Kandilo i ikona Svetog Đorđa na suprotnom zidu svedoci su svih njih.

Ručak je skroman. Najbolja gozba na svetu koja je započinjala supom. Domaćom. Ponekad sa bakinim domaćim nejednako sečenim rezancima. Tek za nijansu neslanija po merilima većine. Starinski tanjir. Starinska kutlača. Tufnasta šerpa za koju proizvođač nije do kraja mogao da se odluči da l’ će ipak biti lonac. Moja kašika. Malo manja od ostalih ali tradicionalno i tvrdoglavo ostala u korišćenju od kad sam bila dete. Sunčevi zraci kroz prozor. Toplina na licu od Sunca. Toplina u stomaku od supe.

Veče se bliži. Njihova blaga lica. Njihov način govora. Način tonjenja u san. Način života u metru kvadratnom. Sve je isto kao pre dvadeset pet godina. Sve će biti isto i za sto godina. Savršenstvo se ne može promeniti. Ostaće zauvek najobičnije, a najsveobuhvatnije. Ono za poređenje i za sećanje. Za stremljenje i vraćanje. Bogatstvo u malom. Vodič za napred.

Nedelja. Naš dan.

O nedelji

O rukama

Bucmaste ručice s proleća ugledaše po prvi put svetlo dana. Nehajno se prstići skupljaju u malenu pesnicu propraćenu glasnim plačom zbog nepoznatog. Nešto kasnije dodirom se navikavaju da pronađu majku i da je stegnu što čvršće kako bi je zadržali uz sebe. Te majušne šake su beskonačno uplašene. Toliki je svet ispred, a one su toliko male.

Blatnjavi mali kažiprst i modri palac su po ko zna koji put ubačeni u mlaku vodu kako bi konačno bili čisti. Oni jednostavno moraju da dodirnu svaki grumen zemlje i da istraže svako pače asfalta. Kako će na drugi način znati, naučiti? Dodir vode, dodir tuđe kože, dodir kučeće dlake, dodir unutrašnjosti nosa. Nevidljivim tananim nitima iskustvo dodira putuje i smešta se u mozgu, a onda opet odatle do ruku koje se sada pametnije koriste.

Vešti prsti drže grafitnu olovku. Ivica dlana klizi po papiru i zamućuje napisano. Prsti gužvaju papir. Prsti se dosađuju. Stežu gumicu i otiru trag. Bacaju sve na klupu i pažljivo čupkaju vlas kose devojčice ispred. Ona se okreće, pokušavajući da uputi blagi udarac, međutim prsti se šire i kao štit se podižu iznad glave. Minijaturna opasnost je prošla.

O rukama1

Slika preuzeta sa wastetimepost.com

Izdžikljale mladalačke ruke dodaju za generaciju starijim imbus i mirno čekaju naredne zapovesti. Nadlanicom brišu znoj sa čela, jer je leto u punom jeku. Po prvi put se susreću sa popravkom kola. Prsti su masni, umorni, ali zadovoljni. Dodirom otkrivaju način rada mašine. U brazde dlana se skladišti taj novi zanat. Dokle god je njih, te ruke će držati kašiku.

Blago drhtavi i vlažni dlanovi posežu za parom nežnih, ženskih. Nedugo potpom, hladni prsti pažljivo uzimaju metalni kružić i postepeno stavljaju na mekan tuđi domali. Čvrsto se sklapaju oko njenih šaka, nudeći sigurnost i brigu, a u isto vreme osećajući strah. Veća šaka uzima manju i odlazi. Ruka u ruci za budućnost.

Jaki prsti se naizmenično stežu u pesnicu i šake se drže jedna za drugu. Isčekivanje povlači krckanje jednog po jednog prsta. Odjednom, sve je gotovo. Ruke se nestrpljivo i bojažljivo prižaju, uzimajući po prvi put nove najvažnije prstiće na svetu. Drhturavi kažiprst stidno briše vreli kap slane tečnosti sa nasmejanog lica.

O rukama2

Slika preuzeta sa deography.com

Koža je ogrubela, ali ima karakter. Ruke se nalaze iza leđa dok prolaze raznobojnim parkom. Ožiljci na dlanu pričaju jedinstvenu priču o istoriji jedne duše. Zastajkuju i naginju se. Blago uhvativši peteljku od lista oraha, primiču ga sebi. Kažiprst druge ruke prelazi po žilicama i ivicama, a mapa lista podseća na otvoreni dlan. Ruke su kroz nekoliko trenutaka u džepovima. Jesen je stigla.

Jake ruke nalivaju vina u čašu ispred. O sto su oslonjene razne druge tuđe, a bliske. Male, velike, muške, devojačke sa nalakiranim noktima. Brzo se kreću, donose tanjire, odnose šerpe, stežu i treskaju slanik, graciozno drže viljušku, sakupljaju nemirne pramenove kose. Šaka čašu rizlinga mirno primiče i zadovoljno je odlaže. Toplo je i ruke su sasvim mirne.

Dlanovi su okrenuti ka plafonu, ruke su opušteno ispružene pored tela. Na površini su sasvim tihe, a u dubini, u mesu i koščicama pulsiraju. Osećaju svaki otkucaj srca, a što ih više ima, to su svesne da je novi horizont na pomolu. Napolju pada sneg. Ruke se smiruju jer su uradile jedan dobar posao.

O rukama

O nijansama

J. ustaje rano. Majka joj je već na nogama i ova priskače u pomoć oko pravljenja doručka. Majka može da predahne, devojka je usavršila zanat, pa je može na kratko odmeniti. Pristavljaju kafu i zajedno obeduju dočekujući novi dan.

A. se razvlači po krevetu do jedanaest sati. Umorna je, ostala je kasno uz televiziju noć pre toga. Svi ukućani su na poslu, stoga mora da ode do pekare da doručkuje. Odlučuje se za picu. Ipak joj je to omiljena hrana.

J. čita knjige. Zamisli se nad nemačkom literaturom, uživa u italijanskoj i rastuži uz rusku. Drži blokče pored kreveta i zapisuje ono što joj se čini vanvremenskom istinom. Ide u biblioteku jednom mesečno.

A. kupuje modne časopise. Divi se visokoj modi italijanske, a pogotovo njujorške scene. Prati trendove. Zna kako spariti boje. Svako malo obilazi tržne centre sa drugaricama. Štedi za novi par cipelica i za onu kožnu jaknu sa nitnama.

01

Slika preuzeta sa www.panoramio.com

J. šeta. Po neki put sa drugima, a više sama. Uživa u svežem vazduhu i životu koji promiče pored, levo i desno, iznad i ispod nje. Naučila je da primećuje sitnice. Naučila je da primećuje sve te oblike pored nje koji sačinjavaju Život.

A. voli izlaske. Voli veliko društvo. Čavrljanje, ispijanje kafa i slušanje muzike joj pričavaju veliko zadovoljstvo. U društvu je nasmejana. Samouverena. Vodi razgovore na bilo koju temu. Vrckasta je i duhovita. Igra kad god joj se ukaže prilika.

J. voli tiho, sveobuhvatno. Poklanja sve i ne traži ništa za uzvrat.

A. voli da bude voljena. Uživa u pažnji. Traži sve i poklanja malo, ali dovoljno za sreću.

J. i A. noćima obasjanim svetlošću punog meseca postaju jedna osoba. Osoba koja uz ljubav i sreću, iznad svega želi da ostane svoja, nepromenjena, da vodi život u skladu sa onom tačkom u stomaku koju oseća na ovaj ili onaj način u skladu sa situacijama.

Ujutru ustaju i svaka na svoju stranu, drugačijim putevima i različitim načinima pokušavaju da dosegnu isto. J. A. to mogu.

O nijansama

Šta je novobeogradski?

Mesto gde se kapija čudno zove Geneks, a predsednik opštine ima zlatnu medalju sa prvenstva sveta. Široki bulevari i trenerke koje ne služe za treniranje. Nepregledni beton oblikuje sve živo počevši od vrcavih lepršavih tinejdžerki, preko sredovečnih blago namrštenih muškaraca, pa do prpošnih pekinezera. Kockaste zemljane površine koje nose na leđima veliku težinu sivih stambenih zgrada. Iako susedne, dve ovakve površine samim prelaskom ulice oslikavaju različite svetove. Potreba da se bude drugačiji od onih tamo od preko, pa su ovde ljuljaške, klupice i bandere ofarbane u crveno-belo, a tamo je crvena pocrnela.

Probijajuće zelenilo se svakog proleća meškolji i omekšava pejzaž, a i ljude. Na 11. aprilu se povećava broj trkača i vežbača. Prvi topliji dani iznedre more biciklista, porodica sa novopridošlom dečicom, šetača sa ljubimcima i brze poput munje roleraše koji hitaju duž Save, pa tamo sve do Galovice. Drveće napupi i vazduhom se prostre onaj titrajući pozitivni nemir koji sprečava letargiju i dosadu.

Leto se ogleda u vodi. Ada Ciganlija, Međica, Lido kao svojevrsno trojstvo stecišta života u letnjim mesecima. I staro i mlado izmili napolje da okrene lice Suncu i provetri glavu od ustajale čamotinje. Goce Delčeva, ili poznatije Dolina gladnih, dupke je puna u bilo koje doba dana ili noći. Pred zoru, prelepe i doterane novobeogradske devojke strpljivo čekaju rolovani šiš. Neke druge u istom trenutku uzimaju broj za palačinku sa Nutelom, plazmom i bananom ispred Pinokia. Jutro sa svojim čavrljavim vrapcima je na dohvat ruke.

Košava zna da bude nezgodna kada stigne čoveka u kasno popodne bilo da se nalazi u garaži, prolazu, negde na ćošku ili ulazu. Jesen stepenasto širi svoju prevlast dok mladi koriste još koju prijatnu noć navršavajuće splavarske sezone. Nisu i ne nameravaju da se opredele samo za jednu vrstu muzike. Danas su na modernim narodnjacima, sutra se spremaju za veče devedesetih, a prekosutra preko čokanjčića pevuše tamburaške evergrin hitove na Dunavu. Elektronsku muziku donosi vikend.

MatoriZima ih stigne nespremne. Slavlja i praznici ih izbace iz kuća. Jedni obiđu krug oko Piramide, drugi se cenjkaju kod Kineza, treći lutaju dupke punim novim tržnim centrima. Vikendima se ide na pijace, a kad ustreba neki deo alata i na Buvljak. Noćima kada pada sneg pogled je nestvaran. Sve je tiho, čak i kada prolaze vozila. Širina i težina tog pogleda čini čoveka pametnijim i svesnijim.

Ipak, tokom cele godine, Novi Beograd zna da bude negostoljubiv i pomalo jeziv pridošlicama. Beogradski Harlem. To je samo zato što je ovde rodno mesto Odbrambenom mehanizmu. Koncept gradnje ‘što više za što kraće vreme’ nije omogućio posetiocu da na prvi pogled uvidi tu količinu lepote i duha. Nakon nekoliko sivih i grubih slojeva može se doći do lepote kakve malo gde ima na svetu. Samo ako se ima vremena i hoće. Ona se ne ogleda u znamenjima, spomenicima i reljefu. Ona je u novobeograđanima.

Koji, uzgred, mogu da završe šta god treba.

Šta je novobeogradski?