O nedelji

Kačamak je na stolu. U nekim tanjirima je mleko, a pored nekih ukusni beli sir. Napolju je i sunčano i oblačno i kišno i pada sneg i vetrovito i zagušljivo. Unutra miriše na čisto. Miriše na luftiranje i prašak za veš i doručak. Trpezarijski sto je ispunjen ljudima, glasovima, čangrljanjem kašika i viljušaka o tanjire. Prepodne je.

Sva vrata su otvorena. Prepliću se zvukovi iz televizora, sa radija i kompjutera. Glasno je, ali ne i neprijatno. Neko odlazi, drugi se vraća. Ona voli da napravi promaju da se barem malo mirisi kuvanja umanje. Ne zna da to čini kuću. Ne zna da miris luka koji se prži na ulju izaziva prijatan osećaj gladi. Ne zna da slatki kuvani kupus ima svoj miris i ko ne ume da ga ceni ne bi trebalo ni da jede. Ustvari zna, ali mora da misli i na svežinu zavesa u isto vreme.

NedeljaTelefoni zvone. Spokono se udiše i izdiše. Neko svira gitaru. Malo sporije, ali pesma se prepoznaje. Na stolu leže otvorene novine, a u uglu se slažu najraznolikije započete knjige. Bat koraka koji su bili budni mnogo pre ostalih nastavljaju neumorno da špartaju. U Danu za odmor se fizički uradi više nego tokom tri radna dana. U Danu za odmor se psihički odmori kako dolikuje i Bog zapoveda.

Miris kafe. Miris vetra. Napupelo cveće na terasi. Muškatle i petonije. Ružin grm koji se u svako doba godine tvrdoglavo širi na treći i prvi sprat kao dokaz da Njoj stvarno cveće ide od ruke. Stari masivni metalni radijatori koji se bore protiv debelog snega i zime. Škripavi šaloni sa svojom simfonijom podmazanom košavom u jesen. Stvari. Fotografije, ramovi, uspomene. Čaše, čančići, posudice. Diplome iz engleskog, školska svedočanstva. Zidne slike. Duša kuće.

Deca na slikama. U najrazličitijim uzrastima. Nasmejana, musava, ozbiljna. Prošlo vreme. Ono koje je Ona jako volela. Figurice od plastelina, crteži iz likovnog i još fotografija. Regal ne popušta pod težinom uspomena, godina. Kandilo i ikona Svetog Đorđa na suprotnom zidu svedoci su svih njih.

Ručak je skroman. Najbolja gozba na svetu koja je započinjala supom. Domaćom. Ponekad sa bakinim domaćim nejednako sečenim rezancima. Tek za nijansu neslanija po merilima većine. Starinski tanjir. Starinska kutlača. Tufnasta šerpa za koju proizvođač nije do kraja mogao da se odluči da l’ će ipak biti lonac. Moja kašika. Malo manja od ostalih ali tradicionalno i tvrdoglavo ostala u korišćenju od kad sam bila dete. Sunčevi zraci kroz prozor. Toplina na licu od Sunca. Toplina u stomaku od supe.

Veče se bliži. Njihova blaga lica. Njihov način govora. Način tonjenja u san. Način života u metru kvadratnom. Sve je isto kao pre dvadeset pet godina. Sve će biti isto i za sto godina. Savršenstvo se ne može promeniti. Ostaće zauvek najobičnije, a najsveobuhvatnije. Ono za poređenje i za sećanje. Za stremljenje i vraćanje. Bogatstvo u malom. Vodič za napred.

Nedelja. Naš dan.

Advertisements
O nedelji

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s