O borama

Bilo jednom jedno malo dete. Živelo je u skromnom domu sa nekim dobrim, nasmejanim ljudima. Svaki dan je trčkaralo u dvorištu, valjalo se po travi, smejalo i dobroćudno negodovalo kad bi zemlja poderala nežnu kožu na kolencima.  Jelo je sveže voće i povrće. Slatkiše kad majka napravi neku dobru pitu ili sutlijaš sa cimetom. Slušalo je ptičice ujutru kako preleću iznad krovova, leti je bacalo oblutke u obližnji potok, sankalo po snegu u zimu, a večerima slušalo tišinu.

Jednog jutra se probudilo u drugoj kući. Moderno uređenoj. Sa ljudima koji su ličili na njegove roditelje, ali ne baš sasvim isti. Imali su drugačiju odeću. Brzo su se kretali i imali usiljene osmehe i bore od mrštenja na čelu. Nisu mnogo pričali, ali se nešto nelagodno protezalo vazduhom.

Nije bilo detetovog dvorišta. Nebo je moglo da vidi samo kroz uvek zatvoreni prozor. Vrapci se nisu naslućivali. Pahulje su bile sitnije, a ono nije moglo da ih dotakne. Većinu vremena je provodilo samo sa bezbroj plastičnih, svetlucavih, šarenih igračaka. Igračke koje nisu prijale malim šakama. Igračke koje su ostajale nemo u ćoškovima sa širom otvorenim naslikanim očima i na prvi pogled velikodušnim zubatim osmesima.

Pružalo je ručice ka velikim ljudima. Oni su u pauzama između dva telefonska razgovora donosili još igračaka. Po neki put ga uzimali u ruke pored lakovanih brendiranih ženskih tašni ili glomaznih torbi za laptop. Po neki put uveče pred spavanje mu brzo čitali bajke o deci sa svojim dvorištem.

Onda je dete odraslo. Postalo je čovek sa torbom za laptop. Čovek koji je zaboravio potok i ptičice. Čovek koji je živeo u pauzi između dva telefonska razgovora. Moderno je uredio svoj stan i odabrao modernu suprugu sa tek blagim borama od mrštenja na čelu.

Jeo je gotova jela u dobrim velegradskim restoranima. Njegov kosmopolitski život je od slatkiša dopuštao smo veštačke zaslađivače za espreso kafu. Ujutru je kroz zvukove saobraćaja slušao isključivo alarm. Na letovanja je išao avionom da bi škljockajući modernim telefonom sa odličnom kamerom beležio utiske kako bi ih sumirao kad se vrati. Zimi je odlazio na skijanje i trošio novac na opremu po poslednjoj modi. Večerima bi mu glava umorno padala na anatomski jastuk, ali dugo nije uspevao da zaspi.

Jednog jutra se probudio u drugoj kući. Skromnoj, sa mirisima kuvanja iz kuhinje. Sa ženom koja je tek ličila na njegovu sopstvenu, ali ne baš sasvim ista. Imala je prostu odeću i mirisala na sebe i doručak. Linije na čelu su nestale bez traga, dok su bore smejalice blistale na nasmejanom licu.

(Slike preuzete sa www.boredpanda.com)

O pokušajima

Jednog dana su se ljudi smejali. Okružili su svog saplemenika i podsmevali su mu se. On je stajao oborenih očiju  potpuno sam ispred njih, najusamljeniji čovek na svetu. A onda se izolovao. Samovao je dugo pokušavajući da se izbori sa tuđim očekivanjima i svojim željama. Pa je ustajao, probavao. Pa je odustajao. Opet samovao. Svakodnevnim životom se zanimao kako bi zaboravio sveje ideje. Nije uspevao. A onda je jednog dana počeo. Graške znoja su mu padale niz čelo. Prsti mu se grčili. Mišići su ga boleli. I završio je. Gledao je to svoje malo čudo i zadovoljno se osmehivao. Osećao se baš dobro.

Jednog dana je ostala bez ko zna kojeg ljubavnog oslonca po redu. Bezvoljna, tužna i sivo-depresivna veštačkim materijalima je pravila zid. Slagala uporno ciglu po ciglu, malterisala i krečila. Za praznike ga ukrašavala. Birala svoje portrete kako bi ih zakucala na vidna mesta. Portrete na kojima je jaka. Portrete na kojima je neustrašiva. Neumoljiva. Samostalna. Svakog jutra prvo je proveravala da li je zid na mestu, pa se tek onda spremala za spoljni svet. Ništa nisi mogli blagi mestimični udari. A ona je živela u podrumu Života i i dalje bila sivo-depresivna. Sve do jednog jutra. Pravdajući se da je u žurbi zaboravila da proveri svoj dragoceni bedem, nesvesno je izvukla kameni blok iz temenja. A onda su joj se dogodila ta dva oka. I nastupilo proleće. I bila joj je dovoljna oniža živa ograda.

Jednog dana je otvorio svoje okice i mirno pratio odrasle koji mu se primiču, odmiču i guguču. Špartali su oko njega ne shvatajući njegove želje. Sedeo je strpljivo na svom mestu, okružen igračkama koje su mu već dosadile. Odrasli ga nisu razumeli. Nutkali su mu kašice, davali zvečke i pojačavali crtaće. Nije želeo to. Svim srcem je hteo da im objasni kako hoće da prođe kroz ta vrata da udahne topao letnji vazduh i da vidi kako to ptičice sleću i uzleću. Kako vrapci kljucaju mrvice hleba. Kako stidljivi cvetić sklapa i otvara svoje lati tokom dana. Pokazivao im je, plakao, govorio. Nisu razumeli. I onda je pao sa kreveta. Majka ga je brže-bolje vratila na mesto. Sutradan je opet pao. Za nedelju dana se blaže prizemnio. Ručicama i nožicama upirući, uspeo je da se uspravi. Zakoračio je, zanjihao se i opet pelenama dodirnuo tlo. Naredne nedelje je napravio korak. Pa posle još dva. Znao je šta se neumitno dešava. Zakikotao se.

Jednog dana smučio joj se svet. Živela je u njemu već skoro tri decenije i nekad joj je prijao. Sada ga je mrzela. Propast i nemoral su bili na svakom ćošku. Podli ljudi sa isključivo jednim materijalnim planom u glavama. Iskorišćavanje, bogaćenje, gomilanje bespotrebnih stvari. Čak i dobri ljudi nisu mogli da se izbore sa tim ružnim, paklenim svetom. Propadali su ili se rezignirano priključivali trci za papirnatim apoenima. Trci lišenoj svakog dostojanstva i čovečnosti. Trci koja upravo njima nije odgovarala. A priključivali su se. Zbog neznanja. Zbog devastiranosti. Zbog kore hleba. Gazili su svoja načela, ne razumevajući da će ih potomci prezirati zbog toga. Mrak je prekrio Sunce. Vode su podivljale. Krađa od Zemlje je postala svakodnevna pojava. Neki lažni idoli su postavljeni na oltare. Idoli koji su svoje mesto dobili upravo zato što su ogrezli u greh, sahranili sve vrednosti i gazili po drugima kako bi se tu našli. Svi su zaslepljeni njihovim sjajem. Poklonici oduševljeni što se mogu zverski ponašati prema bližnjem svom, porodici, sunarodnicima, strancima, podređenima i prirodi, a ipak mogu doseći zlatni tron u palati od novčanica.

Jednoga dana je probala nešto da promeni. Svet se nasmejao. A plakaće.

(Slike preuzete sa imgkid.com i rebloggy.com)

O kiši

Jedna od raskrsnica najvažnijeg grada na svetu. Asfaltno siva boji tlo, vazduh i nebo. Čovek u tamnom kaputu, brzim korakom žureći na nevoljeni posao, čvrsto stežući ruke ispred sebe, proklinje loše vreme. Kasni. Misli su mu sive i hladnjikave. Depresivne. Tužne. Iste kao nebo iznag glave.

Prolazi pored mlade majke sa devojčicom. Majka natovarena torbom, kesama, kišobranom i malim roze rancem. Devojčica u minijaturnim gumenim cizmicama, trudi se da šljapne baš u svaku baru. Majka je prati pogledom i uzvičnim rečenicama, polu se osmehujući, a pola negodujući. Nervoza. Sreća. Njena devojčica na kiši. Porodica. Ljubav.

Trčeći prolaze pored starije gospođe koja stabilnim korakom u sveže ispeglanoj garderobi polako prelazi ulicu. Frizura je na mestu, starinski kišobran čvrsto u ruci, suknja od tvida do ispod kolena, blejzer i kaput. Odlučna. Iskusna. Jaka. Tvrdoglava i istrajna kao kapi na braon kišobranu.

Raskrsnicu prolazi elegantni automobil koji se nedaleko odatle zaustavlja. Izlazi još elegantniji gologlavi mladić sa naočarima za sunce u jednoj i nabreklim kožnim novčanikom u drugoj ruci. Obraća se najšarmantnijim osmehom prodavačici u trafici, dobija kao po običaju ono što želi i odlazi. Zadovoljan je. Ne razmišlja o kiši. Ne razmišlja o prodavačici. Ne razmišlja o kišobranima. Gleda se u retrovizoru i namiguje.

Zalutali poznati Glumac sa talasastom zift-crnom kosom. Sirotinja po pločniku obmotana prljavom, ali debelom jaknom. Hitri Mladi držeći se ruku pod ruku. Zastajkujući Stari sa štapom ili bez. Devojčura slepljene kose i dramatične šminke i Dama koja sitnim koracima vodi računa o čitavom bogatstvu koje nosi na nogama. Lenština mrzovoljno promičući i Radnik grozničavo dugačkim koracima žureći ka prevozu. Šarena Mačka. Ugažena Trava. Sivi, a u stvari crveni Krov i blatnjavo Dvorište. Široki Bulevar koji se uliva u našu raskrsnicu i kaldrmisani Sokak koji se nazire u daljini. Tuga i Sreća. Staro i Novo. Moderno i Zastarelo. Levo i Desno.

Kapi kiše sistematično prekrivaju sve ispod sebe. Ne vode računa da li padaju na vile ili straćare. Nije ih briga da li su uklonjene brisačima mercedesa ili keca. Jednake su prema svima i svemu. Kvase markirane visoke čizme na štiklu kao i dotrajale, nekada uglačane, sada ispucale muške cipele. Padaju tvrdoglavo po šarenim i sivim kišobranima, po kapuljačama, kapama i kosi. Po asfaltu i zemlji. Po svemu.

Kiša je jednaka. Ljudi su različiti.

(Slike preuzete sa www.pinterest.com, www.myfrenchlife.org, petapixel.com)

O pisanju

Svako piše najdivnije i najstrašnije reči. Pišu ljudi dok stoje u redovima. Dok gledaju televiziju. Dok ručaju i dok spavaju. Prave spiskove. Pišu po žućkastoj hartiji mozga. Pišu obećanja. Pišu naredbe.

Ne koriste epitete. Jasno i glasno red po red ispisuju najdublje želje i najveće strahove. Mnogo je strasnih znakova uzvika. Mnogo stidljivih i uplašenih znakova pitanja. Pišu prigodne, svoje reči. Rečenice koje se nadovezuju jedna na drugu u dugačkom nizu dušom istkanim. Pasusi obojeni u žuto, jarko crveno, sivo crno. Paragrafi sreće, tuge, ljubavi, ponosa. Ljudi pišu.

Noću, u osami, ljudi na miru glačaju ćoškove svojih pisanija. Vraćaju se na početak, pa ispravljaju greške. Menjaju krajeve u zavisnosti od raspoloženja. Neke papire spaljuju. Na neke kane neoprezna kap mastila. Tema, međutim, uvek ostaje ista. I svaka je važna. I svačija je važna.

Neko nekada sretne nekoga i pogleda ga duboko u oči. Naslućuje njegov roman duboko u tamnim zenicama. Razgovor, dodir, osmeh. Otvaranje portala za citiranje samog sebe u sprezi sintagma iz sadašnjih i prošlih pripovedki. Odluka da priče dva entiteta kožnih poveza žive uporedo. Otkriće novih stihova bledih starih zadovoljstava, zlatnih životnih ciljeva i rezedo obojenih poema o karakteru.

Pišu ljudi o pticama, o prirodi i sebi. Pišu o porodici redove isprekidane zebnjom i naklonošću. Nekad setom. Neki pišu o zdravlju. Neki o novcu. Neki o svetu. Zbunjena, zbijena pisana slova. Iskošena ka desno. Streme ka budućnosti. Nestrpljivo čekanje novih tabaka papira. Štampana okruglasta slova i malo reči. Život u trenutku. Praktičan, prizeman, realan.

Svaki susret je povod za novu priču. Na nama je da odlučimo da li ćemo biti reč u tuđim sonetima ili skup grubih debelih onomatopejičnih slova.

Ljudi pišu. Ljudi su zapisani.