O klikerima

Zatrovani smo. Sa svih strana. Odozgo, odozdo, katodno, virtuelno. Noću se naše telo po neki put i izbori, pa sanjamo osmehe, prirodu, druženje, strasti. A onda osvane dan i sa prvim treptajem i udahom jutarnjeg vazduha opet uđe, obuhvati nas. Pa se mrštimo. Negodujemo. Izražavamo bes na svakom koraku. Zatrovani smo.

Toliko je mržnje svuda oko nas. Kivni smo što loše živimo. Vrtimo se u krugu nezadovoljstva i čekamo da nam neko drugi reši problem i otarasi nas tenzije. Nemamo para. A naučeni da želimo još. Nemamo volje. Ionako smo suviše mali i omatoreli da nešto menjamo. Nemamo energije. Oko nas ljudi – energetske crne rupe, koji nas iscrpljuju i truju negativnim. Nemamo ništa.

Devastirani smo. Cinični. Tužni. Mislimo da sve znamo, pa stoga odustajemo i pre nego što počnemo bilo šta. Otrovan razum nam govori da sami ništa ne možemo promeniti. A iskustvo da nikome ne možemo da verujemo. Pa životarimo. Hranimo taj virus jer smo se isuviše uljuljkali u čamotinju. Retkim pozitivcima se smejemo, kolutamo očima i govorimo iza leđa. Glupi i nerealni, ružičaste naočare im srasle sa glavom.

Vaskoliko kukamo i strastveno saosećamo sa zemljacima koji su na ivici egzistencije. Još više saosećamo sa nekim dalekim, a trenutno modernim nacijama kada ih zadesi nešto loše. Puni smo digitalnih reči saučešća i empatije. A onda opsujemo ciganina na semaforu što hoće da nam prebriše šoferku. Ionako radi za nekog, ko mu jebe mater. Ne dajemo dobrovoljno krv. Ko zna kome je posle prodaju lopovi iz Zavoda. I malko se plašimo igle, al to je manje bitno. Ne javljamo se babama i dedama kad nas zovu. Stvarno više ne možemo da slušamo penzionersku kuknjavu oko lekova. Gledamo da podmećemo noge svima kad god stignemo. Jebi ga, i nama su. Što drugi da budu bolji od nas?

I onda se mislim – Zajebi sve ovo – ipak ću da ostanem večno dete. Imaću sto godina, al ću da budem matori klinja koga će drugi sažaljevati. Misliće da me je obuzela senilnost i glupost. Naivnost. A ja ću da sedim u prašini, u blatnjavim cipelama, sa punim džepom klikera, osmeha zakovanog na izboranom licu. Očiju uprtih u plavo nebo. I čekaću vas. I ako jedno jedino matoro dete izvadi svog staklenca i dođe da se igramo, ja ću biti zadovoljna. Meni dovoljno. A svet nek propadne i nije neka šteta…

Klikeraši
(Slike preuzete sa jeyjoo.com i pixgood.com)

Advertisements
O klikerima

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s