Žika

Umro je Žika Isus.

Javili mi juče. Kažu umro je u bolnici nakon što su mu odsekli noge. Ili samo jednu. Nisu sigurni. Kažu, posećivali su ga malo ljudi iz crkvenog hora. I to je to.

Žika je bio beskućnik, blago poremećene svesti. Živeo je na klupama i ćoškovima Bežanijske Kose, najčešće u okolini crkve. Imao je dugu bradu stoga takav i nadimak. I voleo je da pije Merak.

Jednom su ga vodili da ga ošišaju i srede ogromnu bradu. I odjednom postade potpuno drugačiji, naočiti čovek.

Voleo je da priča o Srašnom sudu i Bogu. Kad bi se mangupi šalili sa njim i dobacivali, smejao bi se kao dete jer ih je voleo. Nosio je sličicu Svetog Jovana, za koga mi je rekao da je to njegova slava jednom prilikom u Uno grilu.

Pričao je sam sa sobom koještarije. Kad bi ga neko priupitao nešto racionalno, odgovarao bi još racionalnije. Bio je iskreno zahvalan za male stvari.

Kažu da je imao stan negde na Voždovcu, ali mu je oduzet zbog neuračunljivoti. Ne zna se da l je nekad negde imao porodicu.

Voleo je da se obesno kikoće dok viče da su sve žene đavolja bića. Voleo je da priča sa ljudima.

Pre mesec dana gangrena mu je zahvatila nogu. Nije dao da ga odvedu u bolnicu. Želeo je da ostane u blizini Hrama Svetog Vasilija. Posle nekog trenutka ipak su morali da ga hospitalizuju.

I juče je umro.

Ne znam ko će mu doći na grob niti kakva je procedura kad su ovakvi slučajevi u pitanju. Ne znam mu ni pravo ime i prezime. Ne znam ni da li su mu poslednji dani bili makar malo lakši uzimajući u obzir da je konačno bio na toplom i da je imao kuvane obroke. Redovno.

Ne znam da l mu je nedostajao Merak. Ili Bežanija.

Znam samo da će ostati sećanje na našeg Žiku. Iako je bio lud. I iako je smrdeo. I iako je bio beskućnik. Mnogi slični njemu neće imati takav luksuz.

Žiko, neka ti je laka crna zemlja, nadam se da će ti biti lakše na nekom boljem mestu.

‘Šta je život nego izgovor za smrt i smrt nego beg od života.’

Fotografije: gemmaschiebefineart.files.wordpress.com , privatna arhiva